Према његовим речима, у Кини се није осећао као другачији од других, док се у САД суочио с тим да се људи деле на „заразне“ и „невине“.
„Када се моја породица вратила у САД после шест недеља карантина у Шангају, наши пријатељи и рођаци су нас поздрављали, осећајући олакшање због тога што смо најзад безбедни. Ипак, за мање од недељу дана по повратку кући ми више не делимо осећај својих пријатеља. У Шангају смо се осећали безбедније него у САД“, пише Перман у тексту за Ен-Би-Ес.
Строга кинеска контрола
Узнемиреност се, како наводи, појавила чим су његова породица и он крочили на америчко тле. У Кини је медицински преглед на аеродрому обављен пре него што су пуштени у зоне у којима су остали путници.
На међународном аеродрому у Чикагу Перман је с породицом стајао у реду са стотинама других путника на граници, пре него што су их, најзад, идентификовали као људе који су се управо вратили из Кине. Тек тада их је младић у униформи Центра за контролу и профилаксу обољења САД одвео у страну да би им проверио температуру и дао им информативну брошуру у којој се наводи да се свима који долазе из Кине препоручује 14-дневна самоизолација. Сарадници аеродрома, притом, ниједном нису питали Пермана и остале чланове његове породице куда су кренули.
„Преживео сам карантин због вируса короне у две земље и могу да кажем да се осећа огромна разлика не само на аеродромима. У Кини сам имао утисак да су сви свесни обавезе да се изолују и да су људи готово одмах променили навике. Дезинфекција, одржавање хигијене и социјално дистанцирање су увек били приоритет за све. Не могу са сигурношћу да кажем да ли је заиста тако, али чини се да је ауторитарност кинеске државе обавила добар посао“, наводи аутор.
Америчка искључивост
У Америци, међутим, слобода личности представља главни мотор који покреће америчку искључивост. Наравно, озбиљно је питање колико се слободе може жртвовати у име јавног добра, али попустљиво понашање, стављање личне слободе у први план и потпуно одсуство лидерства међу представницима власти довели су Американце у конфузију и опасност.
„У Шангају, и који смо се преселили у августу да бисмо свом сину дали могућност да осети кинески начин живота, носили смо маске сваки пут када смо излазили ради куповине, или просто да прошетамо. Видели смо да су сви ресторани, паркови, музеји и продавнице, с изузетком прехрамбених, затворени и припремљени за карантин неограниченог трајања“, наводи аутор.
Перман каже да се у својој земљи осећа као да на челу има жиг потенцијалног преносиоца заразе.
„Здрав сам, не представљам претњу. Овде постоји оштра разлика између 'заразних' и 'невиних', који не треба да мењају своје понашање, јер је слобода личности драгоценија од поштовања друштва“, сматра Перман.
Аутор каже да је напустио Шангај у време када су се у граду појавили први знаци оптимизма. Нови случајеви су били ретки и живот је почео да се враћа у нормалу. Милиони који су били у карантину почели су бојажљиво да излазе из кућа.
„Допутовали смо у САД и затекли панику. Инструкције се мењају из дана у дан, од ресора до ресора. Тестови за вирус короне и одговарајуће медицинске установе су у дефициту. И постаје јасно да влада није у стању да заустави ширење болести. Не можемо просто да ссе надамо да ће људи који су у зони високог ризика ипак некако успети да не заразе друге. То зависи од свих нас, од сваког од нас. Сви смо ми претња, и сви смо невини“, наглашава Перман.
