То подручја није одувек било пустош. Пре око 90 милиона година, густе концентрације атмосферског угљен-диоксида створиле би много вишу глобалну температуру, топљење поларних ледених плоча и ниво мора би порастао и до 170 метара него што је данас.
Како је Јужни пол могао да буде бујни континент
Захваљујући новом научном открићу, знамо како би изгледао Јужни пол у таквом свету, објавио је часопис „Нејчер“.
Током током експедиције у РВ Поларстерн у Амундсеновом мору 2017. године, истраживачи су продрли дубоко у земљу испод морског дна западног Антарктика на само око 900 километара од Јужног пола.
Оно што су извукли, посебно са дубине од око 30 метара, изразито се разликује од састава седимената који је био ближе површини.
„Необична боја седиментног слоја брзо је привукла пажњу“, каже геолог Јохан Клагес са Института Алфред Вегенер, центра за поларна и морска истраживања у Немачкој.
„Прве анализе показале су да смо на дубини од 27 до 30 метара испод океанског дна пронашли слој који је првобитно формиран на копну, а не у океану.“
Дотад никада нико није узео узорак из периода креде из земље са тако јужне тачке на свету. Упркос томе, истраживачи нису очекивали оно што ће детаљније испитивање рендгенском рачунарском томографијом открити.
Древна прашума са дна океана
Скенирања су описала сложену мрежу фосилизовних корена биљака. Микроскопским анализама пронађени су и докази полена и простих врста живота, а све упућује на остатке древне прашуме која је постојала на Антарктику пре око 90 милиона година, и то пре него што се пејзаж претворио у неплодну ледену провинцију.
„Бројни остаци биљака указују да је обала Западног Антарктика у то време била густа мочварна шума, слична шумама које се данас налазе на Новом Зеланду“, каже палеоеколог Улрих Салцман са Универзитета Нортумбрија у Великој Британији.
Овај налаз не указује само да је поларни живот биљака постојао још од давнина, него описује како је тако нешто изгледало.
Тамна зима током четири месеца
Према процени тима, захваљујући пуцању континенталних плоча место бушења могло је бити неколико стотина километара ближе Јужном полу, када су диносауруси још увек постојали. Тада је Јужни пол могао бити у сталној тами током четири месеца зиме на Антарктику.
Да би сазнали како је ова древна шума могла да се развија тако дуго без сунца, истраживачи су реконструисали климу овог давно несталог шумског региона на основу биолошких и геохемијских података садржаних у узорку тла.
Према симулацијама, ниво атмосферског угљен-диоксида током периода средње креде био је значајно виши него што су научници мислили.
У овом суперзагрејаном окружењу (са годишњом просечном температуром ваздуха од око 12 степени на Антарктику) густа вегетација покрила је цео континент Антарктика и ледене плоче какве познајемо данас – заједно са њиховим ефектима хлађења – не би постојале.
Да нам се не понови да шуме претворимо у најхладнија места на планети
Нова сазнања пружају истраживачима далеко веће разумевање дубоке везе између концентрације угљен-диоксида и поларне климе у праисторијским временима када су диносауруси још ходали земљом.
То је поука историје која би могла имати озбиљан значај за будућност планете, с обзиром на то како се тренутно повећавају нивои угљен-диоксида.
Осим ако не желимо да још једном претворимо шуме у најхладнија места на Земљи и пустимо океане да прекрију све мапе.
Морамо размотрити ове екстремне климе које су се већ догодиле на планети, јер нам показују како изгледа ефекат стаклене баште.
„Дефинитивно смо у занимљивом времену јер ако наставимо оно што радимо то би могло довести до нечега што више не можемо да контролишемо“, рекао је Клагес.
Прочитајте и:
