Само неколико недеља заредом нам је показало колико је тешко подносити нека од ограничења. Али постоје професије за које је „изолација“ саставни део посла.
Романтика и свакодневица
Александра Букаса је увек привлачила природа. У школи се већ бавио планинарењем. Када је дошло време да изабере будућу професију није имао сумњи. Постао је геолог.
Најмање два, три месеца годишње Александар замењује лепоту архитектуре Санкт Петербурга дивљим пространствима тундре, а стан са централним грејањем на платненим шатором и грejалицом. Сви геолози радују се експедицијама које се одржавају само лети.
Александар Букас, геолог
„Прелазимо на ново место. Овде нема људи, само ветар, планине, камење, шум тундре и поларне лисице које трче около. Фокусираш се на све ово и никад краја радости. Постоји техника која нас превози, као и покретна радио станица и сателитски телефони за хитне позиве и комуникацију са институтом. Увече чак има и светлости захваљујући генератору. У слободно време гледамо филмове или читамо књиге“.
Али одушевљење романтиком слободног живота брзо пролази и сваког дана је све теже игнорисати неудобност.
„У петој или шестој недељи долази до преломног тренутка. Желиш све да прекинеш, нагомилава се умор, све прелази у рутину и почиње да ти недостаје кућа. У том тренутку почињеш да цениш оно што у граду узимаш здраво за готово. Тамо без обзира на временске прилике, ускоро ћеш бити код куће, истушираћеш се топлом водом, обући ћеш суву одећу, имаћеш укусан оброк и лећи ћеш у мекани кревет. Овде мораш прво да преко планина и кроз мрак стигнеш до логора, затим да наложиш ватру, и тек онда да спремиш да једеш. Храна исто може досадити: гулаш, пиринач, хељда, тестенина“.
Како се умор нагомилава, све је теже изградити добре односе у тиму. Тундра је наравно велика, али отићи далеко од оног ко вас је увредио нећете моћи.
„Најчешће долази до сукоба због неких свакодневних ствари. Да би се то избегло током експедиције помаже правилна организација дана и распоред обавеза: једна особа се бави дрвима, друга водом, трећа кува, а неко чисти. Ако се појаве питања, трудимо се да их одмах решимо и нађемо одговор који ће бити у интересу свих. Када су спољашњи проблеми решени, лакше је носити се са унутрашњим.
Кад превазиђете овај „кризни тренутак“, тада је већ лакше. Сећате се да решавате занимљиве проблеме, да се бавите оним чиме се мало људи бави и да се налазите на местима где нико није био“.
Земља, пријем
Дан и ноћ се смењују једном у 45 минута. Нема смисла оријентисати се по њима, и зато се живот фокусира на то колико је сати. Овде скоро и да нема мириса. Константна бука на нивоу од 69 до 75 децибела (нешто између фрижидера и усисивача) не изазива бес, већ смирује јер то значи да сва опрема ради исправно. Све је ово саставни део живота астронаута. Као и живот у затвореном простору током многих месеци.
Сергеј Рјазански, астронаут, херој Руске Федерације
„Изолација је уобичајена појава за астронауте. Налазимо се у карантину две недеље пре старта, током експеримената и испитивања и током самог лета. Главно је организовати свакодневицу и бавити се различитим активностима, јер монотонија брзо убија свако добро расположење“.
За Сергеја је поред спорта, којим сваким астронаут треба да се бави, извор доброг расположења постала страст према фотографији. Током летова успео је да направи више од 300 000 фотографија. На њима се могу видети снежно бели врхови планина, златна пространства пустиња и тако даље.
„Недостаје ми дружење са пријатељима и породицом, нова лица, мирис пролећа и цвећа. На земљи то не цените превише, али у свемиру одмах схватате како вам све то недостаје. Наравно да знамо са чиме се суочавамо и у каквим условима радимо, али понекад се појављује мисао о томе како, на пример, желите да се видите са пријатељима.“
На модерним свемирским станицама путем сателита можете назвати било који број и попричати са породицом. Обично се једном недељно преко посебних сервера организује Скајп конференција са породицом. Можете се видети, па чак и провести екскурзију по станици.
„Наравно да пола године, а сада и више, свакодневног напорног рада практично без слободних дана, није лако. Али са друге стране, сваки пут осетимо духовни полет. Радили смо, добро смо одрадили посао и сада можемо одморити и провести време са породицом, а онда назад у битку!“
Сам са собом
Да би се „одвојила од земље“, Аљона Бартужис је требало само да дође на морску хидрометеоролошку станицу МГ-2, на северу Русије. Одавде је цивилизација удаљена 200 километара у било ком правцу. Зими до станице можете доћи моторним санкама или теренским возилом, а лети бродом. Једном годишње он испоручује резерве и раднике метеоролошку станицу.
Аљона Бартужис, метеоролог
„Радила сам тамо као метеоролог од фебруара 2016. године до децембра 2017. Сећам се како су ме довели до станице. Били смо на моторним санкама, страшна снежна олуја око нас и путовали смо седам сати! Заустављали смо се код одгајивача северних јелена и пили чај. Када смо коначно стигли, пала сам са ногу и легла да спавам. Нисам одмах била свесна тога да сам одсечена од цивилизације.“
„Живот на станици практично се не разликује од села: пећ, дрва, угаљ, купатило, прање ствари ручно. Једина разлика је у томе што се вода мора извлачити топљењем снега. Добро је што га овде има у изобиљу. Имамо чак и интернет. Истина је да метеоролози понекад могу да остану и неколико месеци без интернета“.
„Једном сам морала да останем сама на читавом полуострву четири дана. Биле су такве околности да су сви отишли. Била је невероватна мећава и видљивост на три метра максимум. Није радио интернет, ни телевизијска антена ни радио станица. Али морамо регистровати све. Пас ме водио до одређене платформе, јер је из куће нисам видела, и постојао је ризик да се нећу моћи вратити назад“.
„У току ноћи је престао да ради генератор и остала сам скроз без струје. Била је поларна ноћ када је 23 сата мрак, а невероватна мећава није престајала. Генератор је био напољу и да би се сазнао узрок квара требало га је донети у топлу просторију. Он је тежак 100 килограма, а ја 50. Кичма ме је болела, а генератор нисам ни успела да поправим. Да бих остала смирена док не дођу колеге помагао ми је топли чај, мачак и то што сам знала да имам довољно залиха дрва, хране и воде“.
Овакви случајеви су ипак реткост. Најчешће су дани слични и управо то је за многе непремостиви тест.
„Ја сам оптимиста и зато ми није било тешко да нађем предности таквог живота. Тамо сам осетила слободу и као да сам опет упознала себе. Пожелела бих свакоме да прође кроз то“.
