Тако је једноставно Ким Филби, који је постао легенда шпијунаже, објашњавао свој живот у књизи „Ишао сам својим путем“.
Ким Филби је главно име „Кембричке петорке“, најефикасније и најуспешније обавештајне мреже у историји обавештајних служби 20 века. Група која је формирана у Лондону у периоду од 1934. до 1937. године, састојала се од дипломираних студената са Универзитета у Кембриџу: Кима Филбија, Доналда Маклејна, Гаја Бјорџеса, Ентонија Бланта и Џона Кернкроса. Од тог тренутка до почетка 1960-их година они су пружили огромну помоћ Совјетском Савезу у супротстављању непријатељима.
Млади Британци опијени идејама социјализма
Зашто су млади Британци који су припадали највишим круговима британског друштва, радили са таквим уверењем и преданошћу у совјетској обавештајној служби?
Кембриџ је крајем 1920-их и почетком 1940-их година био „опијен“ идејама социјализма. Успеси изградње социјалистичког друштва и брзо растућа економија у Совјетској Русији, док је Запад умирао у Великој депресији (светској економској кризи 1929. године), давали су живописан пример алтернативе капиталистичком свету. Чланови „петорке“ активно су учествовали у покрету левице и то је, у одлучујућој мери, обликовало њихова веровања за цео живот.
Други разлог је антифашизам. Млади људи, искрено посвећени идеалима хуманизма, док су путовали у Немачку и Аустрију, видели су својим очима рађање и формирање фашизма и нацизма. Они су били револтирани због тога како су владе Енглеске и Француске гледале кроз прсте нацистима. И сами су дошли до јасног закључка: само Совјетски Савез је у стању да заустави фашизам.
Совјетски куратори из обавештајне службе су од самог почетка усмеравали младе људе да постану део установа које су, у погледу вредности информација, најважније: Министарство спољних послова Велике Британије, Служба за тајну обавештајну делатност (МИ 6 „Војни обавештајни одељак 6“), контраобавештајна агенција МИ 5 („Војни обавештајни одељак 5“) и руководили су њиховим акцијама.
Најпре су постали „издајници“ својих идеја
За почетак, Филбију, Маклину, Бјорџесу, а касније и Бланту и Кернкросу, било је наређено да промене своје ставове. Било је потребно створити утисак да је ранији ентузијазам за социјализмом и марксизмом био заблуда и „грешка младости“.
То их је коштало много труда. Касније је Ким Филби говорио да му је било веома болно што су другови његове следеће поступке сматрали „издајом“. Али другачије нису ни могли да схвате, а Ким им није могао објаснити суштину ствари.
Даље је сваки од пет антифашиста формирао свој пут до установа које су интересовале совјетску обавештајну службу. У одређеним периодима оперативне активности „Кембричке петорке“ један од „пет мускетара“ је напредовао по вредности достављеног материјала. У свакој прилици они су гурали напред, сакривали и спашавали једни друге. Тако је 1951. године Ким Фибли из Вашингтона упозорио Доналда Маклејна на опасност од откривања и тада су га ексфилтрирали, то јест, одведен је у Совјетски Савез. А Ентони Блант је, након што се Гај Бјорџес није вратио, отишао у његов стан и спалио све компромитујуће материјале.
Ким Филби – новинар који је постао агент МИ-6
Ким Филби је као новинар 1936. године отишао у Шпански грађански рат — први отворени фронт фашизма у Европи. Убрзо је постао ратни дописник лондонског листа „Тајмс“. Већ 1940. године, нестраначки комуниста Ким Филби је уз помоћ свог пријатеља Гаја Бјорџеса ушао у Службу за тајну обавештајну делатност МИ-6, која је светиња свих светаца и установа на коју је британски систем посебно поносан. Како Ким пише у својој књизи „Мој тајни рат“, „провео сам цео викенд забављајући се са Гајем Бјорџесом“, славећи овај успех, а „у понедељак сам му званично саопштио да сам дошао у службу“. Читамо: један совјетски обавештајац МИ 6 известио је о својој приправности другом совјетском обавештајцу МИ 6.
Касније је Ким истицао: Он никада није кршио заклетве, то јест, прво је положио заклетву совјетској обавештајној служби, а затим је извршавао њене задатке, док је МИ 6 стигла касније.
Филбију је 1944. године наређено да води посебно важно оделење МИ 6 „за борбу против СССР-а и међународног комунистичког покрета“. То јест, совјетски обавештајац је био на челу контраобавештајне службе против Совјетског Савеза, а то је фантастично место које је омогућило да се буквално неутрализује британска активност против СССР-а.
Затим је у периоду од 1949. до 1951. године Ким Филби био на челу мисије повезивања британске обавештајне службе са америчким колегама у Вашингтону. Односно, совјетски обавештајац координира рад британске МИ 6 са америчким Федералним истражним бироом (ФБИ) и Централном обавештајном службом (ЦИА) у првим годинама свог деловања. Америка је била толико повређена овим, да још увек у англосаксонским парницама за првенство обавештајних служби Американци подсећају Британце на овај „првородни“ неуспех.
Ким Филби је стигао у Совјетски Савез 27. јануара 1963. године из Бејрута на теретном броду „Долматов“, избегавајући сигурно хапшење. Овај дан је сматрао својим другим рођенданом. У Москви је обучавао младе оперативце који су се припремали за пут у Велику Британију, организујући неку врсту „школе“ Филбија.
Гај Бјорџес – стручњак за Маркса и Лењина
Маркантан, боем, како би сада рекли „забављач“, Гај Бјорџес могао је у расправама о марксизму победити било кога: цитата Маркса, Лењина, Стаљина је увек имао на претек. Син заменика адмирала Краљевске морнарице је, према речима пријатеља, био „врло способан момак, авантуристичког духа, способан да продре свуда“. Крајем 1935. године Бјорџес почиње да ради у Британској корпорацији за емитовање радијског и телевизијског програма Би-Би-Сија. Почетком октобра 1938. године, одмах након потписивања Минхенских споразума, 27-годишњи Бјорџес толико аргументовано убеђује Винстона Черчила „да употреби сву своју речитост за решавање кризе“, да је Черчил остао импресиониран и поклонио му своју књигу са аутограмом.
И узвикивао је после: „Зашто међу младим енглеским политичарима има тако мало људи сличних Гају Бјорџесу, на чија се расуђивања човек може ослонити?“
Већ 1939. године, први из „петорке“, Гај Бјорџес је примљен на рад у Службу за тајну обавештајну делатност МИ 6. Од јуна 1944. године он је био у Министарству спољних послова Велике Британије, а 1946. године постаје лични помоћник државног министра, другог човека у Министарству спољних послова Британије. Документа која је припремао стизала су у Москву мало раније него што су постављена на сто британском министру спољних послова или премијеру.
Доналд Маклејн – паметан и рафиниран
Доналд Маклејн, син истакнутог политичара Доналда Маклејна Старијег, након завршетка студија на Универзитету у Кембриџу почео је да ради у Министарству спољних послова Британије. Од почетка 1936. године од њега је стигао такав прилив тајних документарних информација, да су запослени у лондонском одељењу стране обавештајне службе са потешкоћама успели да их „сваре“. Било је неопходно тражити од Центра да хитно пошаље додатног оперативца. Са Кети Харис, посао не само да се убрзао, него је започета и љубавна прича. На следећу позицију Маклејна у Паризу 1938. године они су отпутовали заједно. У пратећем писму британском амбасадору у Паризу саопштено је да му долази „шармантни, паметни и рафинирани човек“.
Према архивима Народног комесаријата унутрашњих послова Совјетског Савеза, резултати Маклејнових обавештајних активности од тренутка ступања у службу у Министарство спољних послова до јуна 1940. године, када је напустио Француску, заузимају 45 кутија. Свака од њих садржи више од 300 страница документације, што је укупно око 14 хиљада листова строго поверљивих информација, а током Другог светског рата Центар је од њега добио још 4.593 највреднијих докумената.
У лето 1945. године Маклејн је преузео место првог секретара британске амбасаде у Вашингтону и кодиректора у такозваном Комитету заједничке политике. Овај комитет је координирао стварање атомске бомбе између америчког пројекта „Менхетн“ и британског пројекта „Тјуб Алој“. Јасно је да је на овом положају Маклејн значајно убрзао стварање совјетског нуклеарног оружја неопходног за одржавање стратешке равнотеже у свету.
Ентони Блант – рођак краљице Елизабете
Ентони Блант, рафинирани аристократа, далеки рођак краља Џорџа Шестог, рођак тренутне краљице Велике Британије Елизабете Друге, предавао је историју уметности у Тринити колеџу у Даблину. Посетио је Совјетски Савез 1935. године и био је задивљен како је мала совјетска република, тек што је изашла из рата и пустошења, отворила музеје и учинила величанствене колекције доступне људима.
Избијањем рата понудио је своје услуге војној полицији, где су га приметили и добио је понуду да пређе у контраобавештајну службу МИ 5. У јануару 1940. године, у склопу Британског експедиционог корпуса у близини Париза, Ентони Блант завршава књигу „Теорија уметности у Италији 1450-1600“. Управо у то време у Фиренци се формирао нови однос према свету и према људима: вера у човека и вера у разум. За Ентонија Бланта била је очигледна паралела између хуманизма, ренесансе и совјетског пројекта социјалне правде, а Трећи рајх је представљен као монструозна копија средњовековне инквизиције, насиља и мистицизма.
Ентони Блант је 1943. године већ био главни у контраобавештајној служби и ноћу је преписивао документе однете кући. Изненађујуће, уметнички критичар Блант развио је систем акција службе спољног надзора, који је коришћен у наредним деценијама. Кроз његове руке пролазила је дипломатска пошта влада у избеглиштву Белгије, Данске, Пољске, Чехословачке, неутралне Шведске и Швајцарске. Блант је постао одлична особа која се бави врбовањем: успео је да привуче министре спољних послова, перспективне политичаре и оне који претендују на улогу будућег владара државе.
Џон Кернкрос – најавио напад на СССР
Џон Кернкрос, син продавца из Шкотске, у Кембриџу је изучавао и веома волео Молијера и тај псеудоним је добио од совјетске обавештајне службе. Младић са истакнутим интелектом и огромном способношћу за рад Џон Кернкрос успео је да ради у Министарству спољних послова Британије, министарствима финансија и снабдевања, а такође је био лични помоћник лорда Мориса Ханкија, десне руке Винстона Черчила. И пробио се до светиња британске обавештајне службе — Центра за владине комуникације у Челтнаму (GCHQ, данас се зна за њега захваљујући „Викиликсу“), где су се бавили декодирањем радио-пресретања.
Поруке од Кернкроса су 1941. године постале изузетно алармантне. Успео је да пошаље телеграм министра спољних послова Идна о разговору Хитлера и престолонаследника Грчке Павла. Документ је сведочио да је напад на СССР неминован, а у септембру 1941. године Џон Кернкрос је нашао извештај за премијера Черчила о могућности стварања до сада невиђеног атомског оружја. Совјетско руководство је одмах, док су се Немци приближавали Москви, започело са радовима. Џон Кернкрос је 1942. године предао Москви техничке карактеристике новог немачког тенка „Тигар“, конкретно, информацију о дебљини његовог оклопа, а уочи битке код Курска добио је драгоцену информацију о плановима немачке команде. Управо за битку код Курска је био награђен орденом Црвене заставе. Средином 1960-их година он се преселио у Француску, у Провансу. Његова последња књига је била дугогодишње истраживање „Хуманизам Молијера“.
Свим члановима „Кембричке петорке“ понуђене су личне пензије. Без договора, сваки појединачно је одбио било какву награду. Они су радили за велику идеју правде коју је совјетски социјализам предложио свету. Такав жар и таква служба учинили су од њих хероје за генерације људи у Русији и свету.
„На свој живот гледам као на преданост служби, за коју искрено и страствено верујем да је исправна“, говорио је Ким Филби у Москви.
„Штета која је нанесена Филбијевим активностима је толико велика да би било боље да ништа нисмо радили у тим годинама“, говорио је запослени ЦИА Мајлс Коупленд.
