Марко Попов, син чувеног агента Душка Попова, који је послужио Ијану Флемингу за лик агента 007 Џејмс Бонда, каже да је релативно добро научио српски језик тако што је са оцем сваке године проводио по два-три месеца у Дубровнику, где су имали породичну кућу.
Марко Попов, који је јуче добио српско држављанство, и данас често свраћа у Дубровник, али и у Војводину, на породична окупљања где се окупи око 600 чланова породице Попов. Наглашава да ни у време социјалистичке Југославије породица најпознатијег британског шпијуна није имала проблема да посети земљу предака.
„Отац се враћао јер није ништа урадио против комуниста. После рата тражио је место где би могао да живи нормално, у којем би волео да живи, да је близу мора и да је топло, па је пронашао Кан, где смо се родили моја браћа и ја. Кан је после рата био сличан Дубровнику — мали и леп град. Душко се враћао слободно у стару Југославију, али његов брат који био већи антикомуниста, био је на црној Титовој листи, тако да он није могао да се враћа“, објашњава Марко Попов за Спутњик.
Без обзира што је Душко Попов током Другог светског рата радио и за краљеву Владу у Лондону, није имао проблема с комунистима, јер је по окончању рата напустио шпијунажу и политиком се није бавио, на његов син. Радио је као адвокат у Немачкој и заступао је око 1.500 фирми које су тражиле повраћај имовине коју су нацисти запленили.
Душко Попов није причао породици о својим ратним подвизима. За његове ратне подвиге први пут су чули кад је написао аутобиографију — „Шифра трицикл“, 1974. године, кад је наш саговорник имао 11 година. Данас знају много више о Душковим ратним подвизима, јер су 2001. године отворене архиве ФБИ, а две године касније и архиве британског МИ-5 у којој се налази 7.000 докумената о Попову.
Из тог времена његов син сећа се углавном анегдота из шпијунског живота. Кад је Душко умро, Марко је имао 18 година и још није био свестан важности послова које је његов отац обављао током рата.
Неколико пута са оцем је гледао филмове о агенту 007, а човеку који је био главни модел за лик Џејмса Бонда омиљени лик из филмова у којима се прославио Шон Конери, био је негативац Зуба, који је у неколико наставака гинуо, а после поново оживљавао. Иако је Душко Попов говорио да агент који би живео као Џејмс Бонд не би преживео ни два дана у реалном животу, филмови о агенту 007 били су му забавни.
„Флемингу је инспирација за Џејмса Бонда био мој отац из ратног времена. Гледао је како раде двоструки агенти, не само Душко, али он је био најсличнији Бонду, јер је од свих двоструких агената једино он имао овлашћење да иде на састанке лицем у лице са Немцима. Други двоструки агенти су само слали информације радио-везом из Лондона или су писали писма невидљивим мастилом“, истиче Марко Попов.
Отац им није причао колики је био заводник и плејбој пре него што је упознао њихову мајку, али је Марко пронашао један ормар у поткровљу породичне куће пун љубавних писма које су жене слале Душку Попову. Мајка је знала за његову репутацију, али није била љубоморна. Кад су ступили у брак она је имала 19, а Душко 47 година.
Иако се званично повукао из шпијунског посла после Другог светског рата, Душку су се из МИ-5 „јавили“ два или три пута у послератном периоду. Једном приликом добио је задатак да „угаси“ швајцарске банке које су давале кредите комунистима. Та акција је трајала од 1954. до 1956. године.
„Код МИ 5 сте увек на ’листи чекања‘, али Душко није био велики идеалиста и зато није много радио против комуниста. Звали су га само кад је требало да с неким ступи контакт. Једна наша даља рођака Зорица Мишковић радила је за Удбу. Контакт између београдске тајне службе са британском ишао је између ње и Душка. Сваке године долазила би код нас две-три седмице на југ Француске и она и Душко су сигурно размењивали информације“, каже Марко Попов.
Према његовим речима, Душко Попов није имао контакте са комунистима, али његов старији брат Иво, који је такође радио у МИ-5, имао је, у најмању руку, непријатна искуства. Претпостављени официр Ива Попова у МИ-5 био је један од чланова „петорке из Кембриџа“, групе чувених високопозиционираних двоструких агената који су радили за Совјетски Савез, а касније и пребегли у ту државу.
„Душко је тражио да живи слободно. Прошао је рат, а како је остао жив — нико не зна. Имао је доста среће, два или три пута Немци су помислили да он ради за Енглеску, али се извукао. У рату је добио чир на желуцу. Кад су га питали да ли се плашио током рата, одговорио је: ’Само једном — од кад је рат почео до кад се завршио‘. После рата мислио је само као да живи добро и увек је живео како је волео“, објашњава Марко Попов.
Највећи шпијунски успех Душка Попова је то што су он и његово одељење за три године рада дали Немцима толико лажних информација да су помислили да су савезници имали више војске на северу Енглеске него што су имали и да ће се искрцати на потезу од Калеа до Норвешке. И кад је почело искрцавање у Нормандији, Немци су мислили да је то тек провокација савезника и недељама су чекали удар главног контигента савезничких снага на локацијама које су добили од Попова и другова.
„Кад је почела операција искрцавања, одмах је Дан Д постао Дан победе. Да им Немци нису веровали, Дан Д би био највећи пораз у историји ратовања“, наглашава Марко Попов и додаје да би нацисти свакако изгубили рат, али би он знатно дуже трајао, уз много веће жртве на страни савезничка.
За највећи пораз у својој шпијунској каријери није био крив Душко Попов, већ тада свемоћни први човек ФБИ Џеј Едгар Хувер, који није поверовао у Душкову информацију да Јапанци спремају напад на Перл Харбор.
Душкова књига „Шифра трицикл“ прво је објављена у Америци, нашла се одмах на листи бестселера, али нико тада није веровао да је Хуверу дао информације о нападу на Перл Харбор. Тад су сви мислили да Душко лаже, али после отварања досијеа ФБИ, пронађено је 2.700 докумената у којима се спомиње Душко Попов.
„Људи из ФБИ нису разумели какву им је информацију Душко пренео. Нису знали ништа о контрашпијунажи, они су били обични полицајци и тражили су од њега да открије немачке шпијуне“, истиче Марко Попов.
С обзиром на породични педигре и Марка су покушали да врбују да ради за МИ-5. Кад је имао 22 године отишао је у Лондон да потражи посао. Контактирао га је један стари очев пријатељ, шпијун МИ-5, који је уговорио састанак у „Вајтс“ клубу, месту где се састају сви шпијуни у британској престоници, али је Марко одбио понуду.
„Није био рат. Душко је то радио зато што је био рат против фашизма и Хитлера“, закључује Марко Попов.
