Професор Игор Косир, који је у име Словачке преговарао са ЕУ и спроводио стратегију приступања, својевремено је дао вероватно и најтачнију дефиницију за донације, назвавши их „компензациона помоћ“.
Нема сумње, књиговодствено, подаци ЕУ су тачни: Србија је примила више од 3 милијарде евра донација. Међутим, прво, овде треба поставити питање: зашто баш 3 милијарде евра? Зашто нам нису донирали две? Или десет милијарди? У систему ЕУ, у ком су прописане мере и за димензије краставаца, не може бити да се висина донација одређује одокативном методом! Донације су својеврсна компензација земљама које су у некој фази приступања ЕУ.
Србија враћа „бесповратну“ помоћ Европске уније
Као што ЕУ „скида“ царине за српске производе, тако и Србија отвара тржиште за произвођаче из ЕУ. Очекивано, увоз из ЕУ ће премашивати извоз из Србије. Из овога произилази да ће чланице ЕУ у дугом временском континуитету остваривати спољнотрговински суфицит у тој размени. Самим тим, више ће остајати у буџету чланица, у крајњој линији и буџету саме ЕУ. Важно је и што захваљујући постепеном интегрисању и дугорочно пројектованом учлањењу, понуђачи из ЕУ стичу на тржишту „кандидата“ привилеговани статус. Њима се не само укидају царине које су раније углавном износиле 10 – 20%, већ се и кроз кредитне аранжмане врло свесно и циљано (критеријуми за учешће на тендеру) послови усмеравају ка европским компанијама.
„Пластични“ примери: прво, произвођачи аутомобила из ЕУ су захваљујући уговорном односу са Србијом конкурентнији од јапанских, јужнокорејских, америчких, кинеских колега. Када се кредитно задужујемо за набавку возила за потребе јавних служби код европских банака или финансијских институција, тендере по правилу добијају произвођачи из ЕУ.
Истовремено, отпочињањем процеса приступања „кандидат“ показује спремност за прихватањем матрице која подразумева одржавање високих „спољних баријера“ ка не – ЕУ земљама и царинским савезима, а након учлањења то постаје и обавеза. Србија је изузетак, у свим осталим случајевима ток догађаја бејаше отприлике исти.
Како би се лоши ефекти одржавања спољнотрговинског дефицита „кандидата“ макар мало ублажили, осмишљени су механизми „компензационе помоћи“. Тако се, заправо, нешто у земљу која је нето увозник роба из ЕУ и врати. Враћа се око 5%.
Зато, када се наводи да је ЕУ донирала око 250 возила хитне помоћи Србији, рецимо оквирне вредности око десет милион евра, треба рачунати и да смо у посматраном периоду са ЕУ остварили трговински „минус“ од најмање 200 милиона, који нам се овако „компензује“. Ако је Србија добила 3 милијарде евра донација за 15 година, то значи да је у истом периоду дефицит у размени износио око 60 милијарди (последњих година кретао се од 1,9 - 2,6 милијарди долара, док је 2010. само са Немачком остварен „минус“ од 5,5 милијарди).
Колики је заиста износ помоћи?
Друго питање које се јавља јесте: колики је стварни износ те помоћи? Велики проценат донација је у опреми или услугама. Када ЕУ донира возила хитне помоћи, онда се заправо купују ти аутомобили код Ситроена, Пежоа, Опела (чак су и Хјундаи или Тојота произведени у ЕУ ретко опција).
Оваквим донацијама ЕУ земље улажу новац опет у своју економију, а Србији то књиже као помоћ у вредности набавне цене, онолико колико су возила платили. Та иста возила за српске здравствене установе имају употребну вредност, некоме ће спасити живот, али нити ће због њих остваривати већи профит, нити ће више наплаћивати за своје услуге. Када би принципом „компензационе помоћи“ био дониран новац у истом износу за јасно дефинисану намену, српске здравствене установе би можда могле купити и 400 оваквих возила неког јужнокорејског или кинеског произвођача, што је са аспекта „употребне вредности“ далеко исплатљивије.
Дакле, књиговодствено се баш и не слаже са реалним стањем. Што се услуга тиче, оне су увек повезане са процесом хармонизације домаћег система са „евростандардима“, што је једнако потребно самој ЕУ колико и „кандидату“, те се тада донације употребљавају и за очигледне интересе евробирократије.
Геополитичке „донације”
Искуство је и да се донацијама и кредитима (најчешће ове две ствари иду заједно) подупиру ствари од (гео)политичког интереса кључних држава чланица (Немачке, пре свега). Последњи у низу је пример аутопута Ниш – Приштина – Драч. Предлог о изградњи долази кроз Берлински процес од Ангеле Меркел. Није још увек јасно како овим профитира Србија, изузимајући стварање бољег амбијента за инвестирање у Топлици, што се могло постићи и другим мерама.
Посматрано из угла оптерећености путних праваца, ургентније је новац усмеравати ка саобраћајницама Београд – Зрењанин, Рума – Шабац – Лозница, Чачак – Крушевац... А улагање је поприлично. Прва фаза – 250, а друга 570 милиона евра. ЕУ је обезбедила донацију од 40,6 милиона (опет оних 5%), за сада се зна да ће бити издвојено 155 милиона из буџетских средстава и 100 милиона кредита од ЕИБ. Кредита ће бити још, са уредном каматом, наравно. Деценију раније, новац за Коридор 11 Србија није могла добити, већ се за пут ка Црној Гори задуживала у Кини и Азербејџану. ЕУ није било у интересу јачање веза између Београда и Подгорице. За то нема ни кредита, камоли донација.
„Компензациона помоћ“ је осмишљена из много разлога, између осталог и за јачање меке моћи ЕУ. Она има и своје добре стране, о томе не треба посебно говорити. Ипак, има у свему и неколико проблема и отворених питања. Ту се ништа не дешава случајно. Нити су дозвољене било какве импровизације.
У том односу, све се итекако исплати и самој ЕУ. Исто као што се испоставља, у крајњој линији, да неке од тих донација нису од велике користи државама за које су намењене.
