Облици „Васкрс“, „Васкрсеније“, „васкрснути“, „васкрсе“ (у значењу ускрсну) припадају старом српском црквеном и књижевном језику, који се до средине 18. века употребљавао у српској средини, односно у свим крајевима под управом Српске православне цркве. То је тзв. српскословенски језик – српска редакција старословенског језика (језика превода богослужбених књига са грчког на језик солунских Словена, средином 9. века). Српска редакција старословенског језика (изговор старословенског у духу српског језика, тј. на српски начин) настала је у време када су Срби у својој средини примили словенско богослужење и словенску писменост (током 10, а најкасније до првих деценија 11. века). Од тада па до првих деценија 15. века Срби су поменуте речи изговарали са полугласником иза почетног „в“, а од 15. века па надаље изговарају их са „а“.
Српскословенски језик као званични црквени језик Срби су средином 18. века заменили руским црквеним језиком (тзв. рускословенским). У том црквеном језику речи о којима говоримо изговарају се на руски начин (са „о“ у првом слогу): Воскресеније, воскреснути, воскресе.
Срби нису заборавили ни свој стари назив за овај празник, па се данас може чути и „Васкрс(еније)“, „васкрснути“, поред „Воскресеније“, „воскреснути“ и сл.
Реч „Ускрс“ припада српском народном језику, у којем је у веома давно време почетно „у“ добијено од старог почетног „в“ (иза кога је следио тврди полуглас).
Тако данас имамо „Ускрс“ (српско народно), „Васкрс“ (старо српско књижевно и црквено) и „Воскресеније“ (данашње српско црквено).
У поздраву се није уобичајио народни изговор „Христос ускрсну“. Сачувано је старо српско црквено (српскословенско) „Христос васкрсе“ и данашње црквено (рускословенско) „Христос воскресе“.
Остали облици који се чују „Христос воскрсе/васкресе/васкрс“ нису нормативни и не припадају ни старом ни данашњем српском црквеном језику.
