У издању Службеног гласника недавно је објављена књига „Мале богиње“. То су несвакидашње, модерне бајке о београдским тинејџерима који своје младалачке проблеме решавају уз помоћ љупких вила, лепршавих вила. Сања Домазет их је написала надахнута поетичним илустрацијама Славка Крунића, које красе ову књигу.
„Деца из ових бајки сусрећу се с проблемима који су свакидашњи, који постоје од када је света и века. Пишем о томе шта се догађа кад се тата заљуби и оде од куће, али и, рецимо, када се бака заљуби и напусти деку. Сву децу везује једна особина, а то је усамљеност. Ниједно дете нема друга, другарицу, немају кога да позову у помоћ. Зато разговарају са цвећем на тапетама, с кућним љубимцима, инсектима. Као и у свим бајкама, и овде лете ћилими, појављују се невидљива бића и разна друга чудеса, али су ту и мобилни телефони, нове технологије, хип-хоп и реп. Ипак, деца у мојим бајкама покушавају да се снађу у оном свету који друштвене мреже још нису премрежиле и да дођу до аутентичне комуникације и контакта — управо до онога што су одрасли изгубили“, каже Сања Домазет.
Пандемија само показала: Човек је отуђен и усамљен
Наша саговорница истиче да је најважнији задатак данашњих родитеља да прихвате чињеницу да одгајају децу која се веома разликују од њих, с обзиром на то да нас је све „у међувремену прегазило неколико технолошких револуција“.
„Готово је невероватно да смо расли у свету у којем су телевизори тек почели да емитују програм у боји и који су имали свега неколико канала. Данас свако дете има сав телевизијски и филмски програм, све могуће серије у једном телефону, ајпеду или таблету. Треба опростити деци то што се разликују од нас и пустити их да се разликују. Ми смо децу изневерили. И даље хоћемо просек 5,00 у књижицама, иако он заиста не говори о томе да ли је дете успешно или добро. Деца морају да заврше многе школе поред ових званичних, морају емотивно да се описмене, да имају социјалну интелигенцију, да науче како са животом, са вршњацима, како с родитељима“, наглашава Сања Домазет.
На питање да ли је забрињава то што су деца и млади људи, који ионако највише времена проводе уз мобилне телефоне и компјутере, сада и принуђени да месецима буду одвојени од својих вршњака, наша саговорница истиче да је глобална изолација условљена пандемијом слика стања у којем људи суштински живе веома дуго.
„Врло дуго су људи у алијенацији, сами. У Холандији, у Амстердаму, на пример, 70 одсто домаћинстава чине људи који живе сами у становима. Тако је било пре вируса корона. Он је само показао оно што је већ постојало. Људи јесу потпуно усамљени и немају решење за своју усамљеност. Некада се у доба егзистенцијалиста, Камијевог ’Странца‘, Сартра, Симон де Бовоар, говорило о отуђености од људи, од друштва, а данас се човек веома удаљио од себе самог, од сопствених потреба и жеља. Све је крајње релативизовано — и љубав и родитељство. Децу данас ретко када подижу два родитеља. Најчешће је то један родитељ и још неко успут, бака, дека, али и најбољи друг, другарица, партнер, неко из комшилука“, констатује ауторка.
Технологија нас је, подсећа она, одвукла у свет површних контаката, који нам ништа не доносе, који не хране и не испуњавају нашу душу.
„Родитељи данас треба да буду веома стрпљиви, морају да буду способни да доносе одлуке. Не можемо бити другови и другарице својој деци, морамо им бити родитељи. Морамо им опростити то што сигурно неће испунити наше планове и снове. Ово је друго време, деца имају другачије циљеве и снове, она су сада грађани света и имају право на тај свет. Оно што смо ми планирали за њих, потпуно је другачије од онога што су они планирали у вези са својим животима“, напомиње ауторка „Малих богиња“.
Унутрашњи свет и природа као спас
Решење је, према њеном мишљењу, у томе да човек трага за својим унутрашњим светом.
„Моје бајке говоре о томе. Сва деца из ових прича се баве неком паралелном стварношћу, која није умрежена, то је или музика или нека друга делатност, спорт, клизање... Потребно је саградити унутрашњи свет, по својој мери, јер ништа више није по човековој мери“, сматра наша саговорница.
Поред тог унутрашњег света, спас се може потражити и у природи, али оној која је слободна и неспутана људским утицајем, која се у доба глобалне изолације буди и „покушава да надокнади све оно што је пропустила, све оно што јој нисмо дозволили“.
„Природа ће нас увек победити, она је јача од нас. Биолошко биће у нама је веома јако, иако ми непрекидно покушавамо да га култивишемо или вршимо насиље над њим. Док смо ми унутра, цвеће цвета, дрвеће расте, зеленило буја. Тај биљни свет у мојим бајкама је врло заљубљив, музикалан, шапуће чак и на тапетама. Ове бајке славе тај помало анахрони и заборављени свет природе и емоција без ког постајемо они родитељи који, попут робота, кажу да желе само да униште људе, односно оно људско у себи“, закључује Сања Домазет.
