Зашто главоношци имају способност да се трансформишу у високо интелектуална бића?
Примати мора
Крајем деведесетих година, канадски научници посматрали су осам младих хоботница enterocopus dofleini. Свака је добила четири празне тегле пуњене ваздухом — две црне и две беле. Тегле нису тонуле, што је заинтересовало животиње које су их хватале пипцима. Хоботницама су тегле држале пажњу око пола сата, након чега су губиле интерес. Такво понашање није имало никаквог адаптивног смисла, већ је означавало да су се животиње једноставно забављале.
Тако су главоношци постали први бескичмењаци, међу којима су биолози препознали способност за игру. До тада је способност за игру примећена само код сисара и птица. Касније је постало јасно да жеља за забавом не зависи од пола и узраста хоботнице. Када су биолози ставили лего коцке у акваријум, и мужјаци и женке су се подједнако забављали њима.
Главоношци су показали да имају зачетке личности и да могу да разликују људе. У експериментима канадских научника животиње су различито реаговале на сваког од два добровољца — мењале су боју и смер пипака. Подводни интелектуалци су показали способност да решавају нестандардне задатке са којима се ни они, ни њихови преци нису сусретали. Неке врсте, на пример велике пацифичке хоботнице, имају веома сложен „друштвени“ живот и процес парења.
Живе у групама од четрдесет јединки и заједно лове. Осим тога, у периоду размножавања мужјак и женка могу да се не раздвајају и по неколико дана, деле храну, па се чак и љубе — додиривањем кљунова и пијавкама на пипцима.
Осам паметних ногу
Све ове особине морских главоножаца развијале су се независно од еволуције кичмењака. Њихов последњи заједнички предак живео је пре скоро осам стотина милиона година, што је утицало не само на изглед, већ и на унутрашњу структуру.
Поред три срца, ове животиње имају и врло необичан мозак. Он садржи готово петсто милиона нервних ћелија у поређењу са људским који има око осамдесет пет милијарди, али је овај број упоредив са бројем неурона у мозгу пса. Ипак, ћелије код хоботнице су крупније и другачије су распоређене по телу. Ако је код људи већи део неурона концентрисан у мозгу, код главоножаца само десет одсто ових ћелија отпада на мозак. Око тридесет процената је смештено у великим визуелним режњевима, а остатак у ганглијама.
Другим речима, сваки пипак хоботнице је својеврсни мини мозак који, како су објаснили научници са Европског универзитета у Јерусалиму, могу да функционишу независно. Централни орган само покреће неопходну реакцију понашања, а како то треба извести, пипци „сами одлучују“.
Притом, пипци хоботнице су способни за прилично сложене и независне акције — могу да промене боју или туђе делове од својих. Осим тога, ампутирани пипци могу да се мрдају и реагују на надражаје читав сат.
Поред тога, хоботнице имају одличан вид — њихове зенице су савршеније од људских и имају одлично краткотрајно и дугорочно памћење.
Сам свој газда
Према мишљењу међународне групе истраживача, когнитивне способности хоботнице и њихов велики мозак резултат су жестоке конкуренције са рибама и морским кичмењацима.
Пре сто милиона година нагло се повећала разноврсност зракоперки, односно десила се морска револуција у мезозоику. Као резултат, преци лигњи и хоботница морали су не само да се боре за храну и животни простор с рибама, већ и да науче да побегну од предатора. Због тога су изгубиле спољашњу љуску, имају реактивно кретање, брзу промену боје као реакцију на надражаје, врећицу са мастилом и најразвијенију интелигенцију међу бескичмењацима.
Хоботнице су стекле још једну важну предност, научиле су да саме мењају своје гене. То им је омогућило да се адаптирају на околину и чини их још паметнијим. Реч је о измени РНК. ДНК је носилац наследних информација, а РНК учествује у преношењу тих информација и њиховом превођењу у протеине.
Прочитајте још:
