А они прави оригинали који овом нашем свету нису потребни — они су Асанж.
Овако сликар Владислав Шћепановић у разговору за Спутњик потврђује своју сагласност са тврдњом Џулијана Асанжа да од технолошке револуције и дигиталног доба човек више не постоји као оригинал. За најпознатијег светског заробљеника који исход судбине ишчекује у затвору, наш уметник ових дана почиње да ради слике, по позиву Асанжовог адвокатског тима.
Тиме ће Шћепановићева уметност, препознатљиви политички поп-арт постати део великог пројекта „Слобода за Асанжа“. Овај уметнички пројекат који ће свету бити представљен следеће године, поред борбе против неправде, понудиће и — борбу за човека оригинала.
Човек је од оригинала постао реплика
„То је и Асанж хтео да каже: човек не постоји више као свој оригинал. Он је само реплика која данас постаје највећа вредност“, објашњава Шћепановић.
Ова подударност у погледу на свет са творцем „Викиликса“ установљена је, кажете, још на Венецијанском бијеналу 2017, на ком сте представљали Србију са радом „Енклава“. Ко је кога препознао у Венецији?
— Још тада сам у свом раду показао неку врсту поклапања са оним што је „Викиликс“ дао као могућност, а то је да се промишљају ствари са свих страна, да се информације деле, да се указује на оно што је проблематично у савременом свету. Људи који су тада били у Асанжовој одбрани, посетили су Бијенале и допало им се то што радим. Разговарали смо о томе да би нешто у том правцу могло да се повеже. Јер, тај покрет се шири и кроз уметност, не само кроз активизам.
Пројекат о проблему истине у свету
Кажете да Вам је то било занимљиво, али да тада нисте мислили да треба са било ким да се повезујете да бисте причали исту причу.
— Сматрао сам да могу из свог угла да представим ту проблематику. Међутим, случајни сусрет са драмском списатељицом Мајом Пелевић, која је сада врло активна у покрету „Слобода за Асанжа“, довео је до закључка да имамо сличан поглед на свет и да бисмо могли заједно да направимо пројекат везан за проблем Асанжа — проблем слободе медија, проблем слободе информација, проблем истине у свету... Направили смо договор и ступили смо у контакт са Асанжовом адвокатицом, којој се пројекат веома допао. Ми га сада уобличавамо и планирамо да га следеће године презентујемо свету.
Вест коју сте објавили на свом Инстаграм профилу много је, кажете, надограђена у медијима. Шта је заправо — тачна вест?
— Ја сам то поставио за своје пријатеље и нисам очекивао да ће то и другима бити тако велика вест. Међутим, кренула је лавина разних информација, па сам између осталог и ја сазнао да ми је Асанж лично наручио слику, што није случај. Истина је да смо у контакту са људима у његовој одбрани, очекујемо да се та сарадња развије и очекујемо да дамо допринос на пољу уметности за борбу за слободу за коју се бори и Асанж.
Сликарство као врста илустрације данашњег света
Да ли Вас је изненадило што сте се нашли у тој причи или је то било очекивано, с обзиром да се бавите политичким сликарством?
— Није ме изненадило, то је некако след догађаја. Мислим да сам један од ретких уметника који се бави политичким сликарством. Увек су ме интересовале теме везане за друштво, политику, ратове, експлоатацију, за промоцију истине... Можда сам ову сарадњу негде подсвесно и одбијао тада, током Бијенала, јер сам осећао да ће до ње доћи, да се тај сусрет мора догодити. Ја сам и у Венецији скретао пажњу на експлоатацију сиромашних од стране великих корпорација, на то да све што ми доживљавамо као трауматично и шокантно, корпоративни капитализам искоришћава како би увећао профит. „Викиликс“ је то показао и документовао кроз своје објаве. Моје сликарство је нека врста илустрације за свет данас.
Како сте дошли до политичког сликарства, до тога да на платна стављате Милошевића, Бин Ладена, Звездана Јовановића, као у циклусу „У ишчекивању“?
— Долазим из породице где су ми оба родитеља уметници и нисам имао мистификацију те професије. За мене је уметност била обичан посао који се налази свуда око мене. И када сам кренуо да је истражујем, одмах сам прескочио неке сензације које људе који се први пут сретну с уметношћу опчине. Занимале су ме идеолошке уметности — соцреализам, нацистичка уметност, поп-арт, све уметности које су биле програмиране од стране режима да би га промовисале. То ме је веома занимало као феномен.
Догма не може да прави уметност
Да ли Ви сликате сопствене политичке ставове?
— Нису то моји ставови. Ја радим са елементима који симболишу друштво, не дајем решење. Ви ту учитавате своје, јер увек остављам широко поље за то. Не мислим да догма може да прави уметност, идеолошка догма је нешто што је затвара и не да јој могућност да се направи. Ја користим елементе свих тих догми да бих колажирањем представио могућности. А то како ће неко да учита, није до мене. Када сам радио „У ишчекивању“ избио је велики скандал, та је изложба била забрањена, али се после појавила на Октобарском салону, на захтев страног кустоса. Нисам ја тим сликама рекао — то су хероји. То је, просто, слика времена, личности које су обележиле то време... Све је то било двозначно. Али, навикао сам да оно што радим има велики одјек, некад и велику осуду, што је само потврда да је сликарство веома моћан медиј.
Следећи корак — процес мењања човека у нешто друго
Да ли ћете радећи слике о Асанжу ипак бити личнији него у неким другим радовима, како ћете га насликати?
— Велика је ствар у причи о Асанжу то да је рад свих тих тајних служби, све те процесе који су се дешавали мимо јавности један портал успео да учини јавним, да избаци све те информације које разоткривају корупцијске афере у банкама, ратне злочине у Ираку, Авганистану, убијање цивила, новинара, само зато да би се испробалo оружјe... Испливале су разне афере, попут оних везаних за Клинтонове, које су их коштале избора... Та истина која је успела да процури, довела је до озбиљних догађаја који су преокренули неке ствари у нашој цивилизацији. Са друге стране, врло је важно то његово хапшење и лишавање слободе, што је невероватан чин. У последњем интервјуу пред хапшење Асанж каже да је ова генерација која се рађа једна од последњих слободних генерација и да је процес мењања човека у нешто друго, у једну врсту имплантације служења вештачкој интелигенцији — нешто што је следећи корак.
Шест великих платна, међу њима и слика хапшења
Али пре свега тога потребно је убити истину. Асанж на Вашој слици носи мајицу на којој пише „истина“. Шта с њом?
— За мене је истина увек полазиште. Кад год сам покушавао да од истине одем, нисам успео. Знате, некада се уморите и од политичког сликарства, слабо се продаје, људи не желе такве слике да каче по кући. То је понекад необјашњив рад — купујем платна, излажем, сликам, носим... и онда некад помислим, па могу ја и нешто друго... Али то траје кратко, брзо се вратим на ову моју причу. Па и ово са Асанажом што сам оклевао, то хоћу-нећу, на крају дођеш до тога да мораш да подржиш такве ствари. Мора да се стане на страну истине. Чак и онда када није у корелацији са нашим жељама.
У којој је то сад фази, да ли и даље планирате или сте почели да радите?
— Наручио сам нова велика платна, два са два метра, скице су готове, почињем да сликам. Биће шест великих слика фокусираних на одређене личности које су везане за све те догађаје попут Арона Шварца, Сноудена... Биће ту и слика хапшења Џулијана Асанжа. Допуна те изложбе ће бити циклус слика које већ радим последње три-четири године, а везане су за ту тему.
