„Функшпил“ (нем. радио-игра) који су изводили совјетски обавештајци током Другог светског рата помогао је да се зауставе немачке операције прикупљања обавештајних података на Источном фронту и дао је велики допринос победи, спасивши десетине или чак стотине хиљада живота, каже Владимир Макаров, историчар руских обавештајних служби, који је опширно писао о тој теми.
Функшпил и рат дезинформацијама
Макаров је у разговору за Спутњик објаснио да идеја о слању дезинформација путем радија није новина Другог светског рата и да су се Совјети за њу заинтересовали непосредно након почетка рата на Источном фронту, у јуну 1941. године. „Прву радио-игру у циљу дезинформисања непријатеља извело је Специјално одељење Северозападног фронта у септембру 1941. године“, подсетио је историчар.
Међутим, тек је на пролеће 1942. године, када су немачки специјалци почели масовно да пуштају падобранце „наоружане“ преносним радио-станицама иза совјетских линија, „функшпил“ постао главна алатка совјетских контраобавештајних служби.
Дана 25. априла 1942. народни комесар за унутрашње послове Лаврентиј Берија представио је Јозефу Стаљину извештај о заробљеним немачким агентима од којих је заплењена радијска опрема. „НКВД верује да се заплењена немачка радијска опрема може користити у интересу команде Црвене армије, како би се непријатељ дезинформисао у погледу размештања и прегруписања јединица Црвене армије“, наводи се у извештају. Стаљин је тај предлог одобрио, и од тада је немачка команда почела да добија извештаје о необичним дешавањима на Источном фронту.
Према речима Макарова, постоји важна разлика између совјетске и немачке тактике. „За разлику од радио-игре коју су изводили Немци, наша је била централизована и подразумевала је учешће Генералштаба. Ту је специјална група радила на састављању дезинформационог материјала. На томе су били ангажовани најбољи појединци“. То је, како напомиње историчар, значило да је свака операција пажљиво припремана за максималан ефекат.
Штавише, каже Макаров, већина заробљених немачких обавештајаца сложила се да ради за совјетску страну, уз пажљиве провере, како би се утврдило колико су ови нови двоструки агенти искрени. То је подразумевало потрагу за било каквим тајним сигналима које би ови агенти могли да пошаљу као знак да су ухваћени. НКВД је издао строга, детаљна упутства о коришћењу ових двоструких агената крајем 1942. и распоредио их различитим територијалним и војним контраобавештајним јединицама.
„У случају успешне радио-игре, агенти нису само били поштеђени кривичног гоњења већ су чак и награђивани“, објаснио је историчар.
На сцену ступа „маскировка“
Совјетска доктрина „маскировке“ (у буквалном преводу „прерушавање“), или војне обмане, тј. примена мера које подразумевају све ― од камуфлаже, преко диверзија до лажних маневара ― постаће кључна тактика Црвене армије током Другог светског рата, а поново ће се користити и током Хладног рата, па чак и касније.
Тај концепт је коришћен и у склопу „функшпила“, објаснио је Макаров. „Да би се наше дезинформације сматрале истинитим и да би се смањила вероватноћа да одређена радио-игра не успе, предузимане су мере ’маскировке‘“. У пракси је то значило да када се пошаље пакет дезинформација, Црвена армија или јединице за снабдевање почињу са пропратним лажним активностима, па потенцијални немачки агенти у совјетским линијама могу да својим очима виде и потврде „истинитост“ дезинформације.
На пример, знајући да Немци имају велики број агената у Москви, главном железничком чворишту земље, совјетска команда би слала опрему и муницију обилазницом, што би указивало на припреме за (лажну) офанзиву. Поред тога, направљена су и лажна складишта за лажну опрему. Будући да је нацистичка обавештајна служба пратила кретање високих заповедника Црвене армије, операције су укључивале и извештаје о томе како се одређени генерал шаље у једном правцу, а у стварности би био распоређен негде другде.
Слање дезинформација је чак помогло и у одбрани Москве, у јуну 1942. ― планирани напад Луфтвафеа опозван је због лажних извештаја да је у престоницу ради подизања одбране пребачено неколико борбених пукова, противавионска артиљерија, рефлектори и цепелини.
Иста тактика коришћена је да се немачкој високој команди доставе лажне информације о стању совјетске војне индустрије, на пример фабрике тенкова ― слати су извештаји или са претераним или са умањеним бројкама у односу на њихову стварну производњу.
Совјети су користили радио-игру чак и за спречавање нацистичких покушаја да потпале националистичка осећања у разним регионима СССР-а и за заустављање потенцијалних саботажа железница. „Било је веома важно заштитити железничку везу између Мурманске и Архангелске области, одакле је долазила опрема коју су СССР-у испоручили савезници“, рекао је Макаров.
Још један трик који је користила совјетска обавештајна служба било је спровођење специјалних мисија дезинформисања, намерно осмишљених да покажу „недостатак професионализма совјетских агената“. Њихов циљ је био да нацистичким обавештајцима пружи лажни осећај супериорности. У тим операцијама би рад совјетских органа безбедности изгледао неспретно и омогућавао би чак и да се декодирају шифроване поруке ― за максимални ефекат.
Из одбране у напад
У периоду 1944. године, након што је Црвена армија ослободила већину совјетских територија и започела продор ка Немачкој, операције дезинформисања постале су сложеније и још значајније, пошто су имале за циљ да прикрију совјетске офанзивне операције.
„Током офанзивне операције у Будимпешти, почетком 1945. године, у нападу су коришћене трупе са Трећег украјинског фронта. Како би разбила групу Вермахта која је послата да се пробије до града и помогне опкољеним нацистичким снагама, дирекција СМЕРШ-а Трећег украјинског фронта уприличила је радио-игру. Немци су поверовали у дезинформације и повукли значајан део снага из главног правца напада, што је омогућило нашим трупама да угуше покушај нацистичког пробоја“, присећа се Макаров.
Према речима овог историчара, крајем рата, совјетске дезинформационе операције постале су толико сложене да су биле у стању да преваре немачку команду не само када је у питању размештање појединих батаљона или пукова, већ и читавих армија! То је, према његовим речима, ефективно онемогућило немачкој обавештајној служби да Вермахту пружи поуздане информације о плановима Црвене армије.
„С друге стране, Немци нису успели да поремете рад совјетских позадинских линија. Наше безбедносне агенције неутрализовале су на хиљаде саботера и тако спречиле да на десетине хиљада јединица оружја, експлозива и муниције експлодира у совјетском залеђу“, додао је, напомињући да је то укључивало и спречавање атентата на совјетске лидере.
„Може се рећи да су совјетске специјалне службе у потпуности поразиле непријатеља. У суштини, рад огромне немачке обавештајне машинерије није имао никаквог ефекта. Зато су организатори и учесници ових дезинформационих акција дали огроман допринос победи“, нагласио је Макаров.
Операција „Березино“
Вероватно најпознатија совјетска мисија „функшпила“ била је операција „Березино“, обмана која је започела у августу 1944. године. У оквиру ње су домаћи немачки антифашистички борци ширили дезинформације о великој (непостојећој) немачкој групи која се налази иза совјетских линија, у шумама Белорусије. У операцији је искоришћен потпуковник Хенрих Шерхорн, одликовани официр из Првог и Другог светског рата, који је заробљен у борбама код Минска, и који је пристао да сарађује са совјетском обавештајном службом.
Шерхорнова непостојећа армија „бројала је“ 2.000 војника и имала је за циљ да намами нацистичке обавештајне јединице и војне снаге у замку док покушавају да успоставе контакт са његовим снагама и да им обезбеде залихе. Операција је била толико успешна да је немачка висока команда наставила да успоставља контакт с Шерхорном и верује да су његове снаге стварне све до самог краја рата, доделивши му чак и Витешки крст и Гвоздени крст у марту 1945. године.
Формиране су специјално обучене совјетске јединице које су глумиле трупе Вермахта како би дочекале нацистичке падобранце. Ове јединице, под командом Ота Скорценија, легендарног команданта, саботера и шпијуна, послате су да провере постојање „Шерхорнових јединица“, али су неутралисане на путу.
„Совјетски обавештајци су током рата ’укрштали мачеве‘ са Скорценијем и његовим људима, и то увек с успехом“, приметио је Макаров. „Судећи према његовим мемоарима, сам Скорцени је остао у блаженом незнању да је кампања потпуковника Шерхорна и његових јединица у совјетском залеђу у ствари била сјајно изведена операција совјетских специјалних служби“.
НКВД и СМЕРШ су успели да задрже немачку високу команду у мраку о Шерхорновој превари све до последњих дана рата. Првог маја 1945. немачка страна је обавестила Шерхорна о самоубиству Адолфа Хитлера, чиме су потврђени одвојени извештаји о Фиреровој смрти.
Немачка обавештајна служба је последњи телеграм Шерхорну послала 5. маја. У њему је писало: „Супериорност непријатељских снага поразила је Немачку... Тешка срца смо приморани да престанемо да вам пружамо помоћ“. Три дана касније, у ноћи 8. маја 1945. Немачка је потписала безусловну капитулацију.
Подсетимо, свет 2020. године обележава 75. годишњицу победе над фашизмом и капитулације нацистичке Немачке.
У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.
Прочитајте још:
► Како су совјетски обавештајци освојили архив немачког Абвера
► Како су Совјети спречили атентат на Стаљина у Бољшом театру
► Прохоровка — највеће достигнуће рада совјетских обавештајаца познатих као „Кембричка петорка“
► Сам против свих: Како је један црвеноармејац одбранио Понире од Немаца /видео/
