Зашто је најпознатији светски магазин за мушкарце — „Плејбој“ постао један од првих економских жртви пандемије вируса корона, каква је била његова „културна мисија“ током скоро седамдесетогодишње историје, зашто је пропало „Плејбојево“ српско издање, а зашто су „Старт“ и „Еротика“ били успешни пандани „Плејбоја“ на екс-југословенском тржишту?
Корона-криза убрзала „стављање тачке“ на „Плејбој“
Гашење штампаног издање „Плејбоја“ одражава процес и тренд у коме је сам магазин био све мање профитабилан, а истовремено и процес у коме је „’Плејбој‘ корпорација“ израсла у мултимедијалну групацију која се преселила на друге платформе и на њима остварила значајно већи промет и приход, каже за Спутњикову „Орбиту културе“ редитељ Станко Црнобрња.
Према његовим речима, „Плејбој“ магазин је одавно био у кризи јер су, између осталог, дигиталном револуцијом порнографски садржаји постали свима доступни, због чега је пре неколико година менаџмент донео одлуку да у магазину престане да објављује дуплерице са атрактивним обнаженим девојкама.
Осим тога, и читалачка публика магазина временом се преселила на друге платформе, додаје он.
„’Плејбој‘ магазин данас једино остаје као један иконички феномен педесетих година, кад су медији и друштво изгледали потпуно другачије него данас“, сматра Црнобрња.
Глобална револуција генијалца Хефнера
„Плејбој“ је успео да покрене револуцију која се одразила на амерички начин живота много више него друге револуције које су се одиграле отприлике у исто време, а магазин се проширио и на свет са својим концептом врло јасног и одређеног стила живота, додаје наш саговорник.
„Визија ’Плејбоја‘ фактички је тесно везана за његовог творца Хјуа Хефнера и она је назамислива без њега. Хефнер је класичан пример генијалног човека који је свој сан успео да претвори у стварност и да милионе мушкараца на планети преведе на свој начин размишљања. И не само размишљања, него и снова, а своје снове претворио је у стварност“, оцењује Црнобрња.
Хефнер је 1953. године схватио да на тадашњем тржишту фали комбинација коју је он имао у глави, а која се отелотворила у концепту „Плејбоја“, додаје Црнобрња и цитира Хефнеров уводник из првог броја.
„Ако сте мушкарац стар између 18 и 80 година, мој часопис је за вас. Ми уживамо у томе да спремимо неколико коктела и укусних грицкалица, да на грамофону пустимо опуштену музику и да позовемо нашу нову познаницу на лагану конверзацију о Пикасу, Ничеу, џез музици и наравно, о сексу.“
Културни образац — преко лепих жена до Фидела и Ленона
То је, према Црнобрњи, формула и културни образац који је Хефнер успео да дефинише и створи, да би онда „дискусију о Пикасу и Ничеу претворио у низ разговора у чувеном „’Плејбој‘ интервјуу“, кроз који је продефиловала „најневероватнија плејада важних људи 20. века“.
Од 1962. откад је почео да излази „Плејбој“ интервју, међу саговорницима су се, између осталих, нашли и Владимир Набоков, Малколм Екс, млади Стив Џобс, Бет Дејвис, Џон Ленон, Тимоти Лири, Џими Картер, Фидел Кастро више пута, Боб Дилан, Федерико Фелини, Нехру, Сартр...
Године 1965. на насловној страници „Плејбоја“ први пут се нашла једна млада црна жена — Џенет Џексон, а 1972. излази немачко издање „Плејбоја“, што је почетак ширења магазина у другим државама, подсећа Црнобрња.
Највећа вредност — бели зека на црној подлози
„’Плејбој‘ је био корпоративни пројект који је у себи садржао један културни образац стила живота који је био до танчина осмишљен и на неки начин реализован у приватном животу Хјуа Хефнера као непосредни пример да је и то могуће. А у пресељењу на нове виртуелне платформе и медије, највредније што ’Плејбој‘ данас има је његов чувени лого белог зечића на црној позадини. А тај лого, односно бренд, највише прихода данас остварује у Кини“, каже Црнобрња.
У 20. веку постојало је неколико брендова за које је знала читава планета, а „Плејбој“ је био један од њих, каже Црнобрња и додаје да је био прави пример успешног пословног концепта који је успео да се наметне светској култури.
Новинар Зоран Пановић каже да је из два разлога тужан због гашења штампаног издања „Плејбоја“, који је после 66 година потојања постао „артефакт епохе“. Први је што је за новинаре „Плејбој“ један од појмова новинарства, а други је што је имао ту част да пише за српско издање „Плејбоја“.
Неправилно схватање „Плејбоја“ — новине за онанисање
Међутим, као и многе друге ствари код нас, и „Плејбој“ је с једне стране неправилно схватан, сматра Пановић.
„Навешћу као пример из историје новинарства ових простора загребачки ’Старт‘, који је био нека врста југословенског ’Плејбоја‘. И то је пример како је ’Плејбој‘ био схваћен на прави начин. Хју Хефнер је рекао неколико пута да ’Плејбој‘ нису новине за онанисање. Имао је своју магичну формулу — врхунски текстови и врхунске ’дуплерице‘ и то је то. С друге стране, био је погрешно схваћен као новине за онанисање које се држе на столовима кућа које немају књиге у ормарима“, истиче Пановић.
Пановић је био тужан што се српско издање „Плејбоја“ није одржало, али то је била и једна врста индикатора да српско тржиште новина тешко подноси лиценце, што је и одредница година после 5. октобра до данас, кад смо мање или више успешно пробали да „компензујемо и надокнадимо наше изгубљене деведесете“.
Крах српског „Плејбоја“ — снобизам „проширеног круга двојке“
Црнобрња сматра да српски „Плејбој“ није опстао јер је у то време Србија била „једна прилично хаварисана држава“, а уредништво које је преузело српско издање било је „прилично снобовско“ и уопште није било у дослуху са тим како тај магазин треба да комуницира и која му је циљна група.
„Тако да је остао ограничен на један мало проширени круг ’двојке‘. Управо у том тренутку је кренула и дигитална револуција, а они се појављују са штампом“, каже Црнобрња.
Тако да је тај пословни модел дошао у погрешно време, није био добро схваћен и био је осуђен на пропаст од првог момента, што је, такође, једна лекција — није злато све што сија, додаје он.
Зашто је „Старт“ био већи „Плејбој“ од „Плејбоја“
За разлику од српског издања, пандани „Плејбоја“ у бившој Југославији, попут „Старта“ и „Еротике“, били су 80-их година више него успешни. Тада је палета еротских новина била прилично широка, имала је своју публику, а тадашње југословенско новинарство било је пуно изузетних новинара и што је важније, квалитетних уредника, оцењује Црнобрња.
„Уредници који су правили ’Старт‘, знали су која је њихова публика и да ће та публика да одреагује на пакет који су они новинарски смислили и то се показало у тиражима. Однос цене, садржаја и односа према публици је оно што је та новинарска генерација врло добро знала. Друго, показује се да је Југославија заиста била укључена у међународну комуникацију и да је могла да преузима неке концепте и да их прилагоди својим потребама потпуно природно.“
Црнобрња додаје да је „Старт“, као и „Плејбој“, имао одличне интервјуе, истраживачке новинаре, коментаторе, међурепубличке контакте и зато је морао да буде успешан.
Лево и десно крило — квалитетна мека порнографија
Истовремено, на „левом и десном крилу“ тад су су били софт-порно магазини, али су се и у њима под псеудонимима појављивали људи попут Матије Бећковић који је писао за „Зум“, јер је тад био забрањен, подсећа Црнобрња.
„И опет имате квалитет који је нашао пут да се изрази у тадашњим медијима, макар и у псеудонимској форми. То је било време кад је квалитет умео да се стави на прво место и да се поштује. А сада је време кад је квалитет релативна категорија, управо зато што је условљен само и искључиво профитом, спонзорским парама и евентуално, политичким утицајем. То је било драстично другачије време, где је и политички контекст схватао да штампа треба да има свој простор и кад се он одреди — да се не дира. И не мења. И пушта се да расте“, истиче Црнобрња
„Еротика“ — интелектуални каприц из војничких спаваоница
После „Старта“ дошле је загребачка „Еротика“ — „часопис за културу и уметност љубави“, о чијем значају говори чињеница да је недавно у Хрватској прикладно обележена 35. годишњица изласка првог броја. Осим фантастичног тиража од 400.000 и мађарског издања са тиражом од 40.000 примерака, за „Еротику“ су писали врхунски екс-ју новинари и интелектуалци од Моме Капора и Игора Мандића до Дениса Куљиша и Александра Тијанића.
Међутим, „Еротика“ је, према Пановићу, представљала до екстрема изведено становиште о „новинама за онанисање“, јер многи који су је куповали, нису имали појма шта се ту пише и ко ту пише.
„’Еротика‘ ће више бити, у том популарном, популистичком смислу, доживљавана као новине које су се налазиле испод јастука у спаваоницама ЈНА, шоферским кабинама или клиначким собама, него као новине које су, пре свега, доживљаване као један интелектуални каприц“, сматра Пановић.
