Повод за разговор са Стефаном Арсенијевићем била је вест да се његов први играни филм „(А)Торзија“ (2003.) од 1. маја може погледати бесплатно на Јутјуб каналу Филмског центра Србије, уз остварења бројних других аутора. Овај тринаестоминутни филм, снимљен према сценарију легендарног Абдулаха Сидрана, био је награђен „Златним медведом“ на Берлинском фестивалу, Наградом Европске филмске академије, а био је номинован и за Оскара.
Главне улоге у њему тумаче Давор Јањић, Адмир Гламочак и Емина Муфтић. Јунаци ове приче, смештене у Сарајево у време опсаде, јесу чланови градског хора који крећу на европску турнеју. Излаз из града је тајни тунел испред којег сатима чекају да дођу на ред. Док око њих падају бомбе, једна крава и њено теле, које тек треба у тешким мукама да дође на свет, накратко их измештају из ратног пакла.
Полудели бисмо у изолацији без уметности и културе
„(А)Торзија“ је филм о уметницима у рату. Данас имамо уметнике у доба короне. Како се ова филмска прича може разумети и читати у овом времену?
- Чини ми се да је из ове перспективе кључна ствар у том филму – солидарност. То нам данас недостаје. Сведоци смо тога да је ребалансом буџета за помоћ уметницима и култури било предвиђено нула динара. Жао ми је што се из неког разлога мисли да уметност настаје сама од себе. У таквим околностима уметницима преостаје једино да се запосле и да раде нешто друго, а да им уметност буде хоби.
Невероватно ми је да се све то догађа у тренутку када смо сви затворени у својим кућама и када баш сви гледамо филмове, серије, слушамо музику, читамо књиге. Да нема уметности и културе, не знам шта бисмо радили, вероватно бисмо полудели. Није важно само преживети, него остати читав у глави.
Жао ми је што стално кубуримо с културом, која је синоним за идентитет народа. Ми се стално доказујемо на том плану, а чини ми се да озбиљне нације озбиљно улажу у културу. Да не помињемо ону већ излизану Черчилову изјаву: А шта ћемо бранити у рату ако не културу? Ја имам срећу да сам стално запослен на факултету, али толико људи знам који зависе од тога да ли се снимају филмови, да ли се постављају изложбе, да ли се издају књиге. Све је то сада стало. Уметницима је потребна помоћ, као и другим људима.
Могу ли овакве кризе да донесу и нешто добро, рецимо, неке дубље животне увиде, нове уметничке визије? Уметници би требало да буду они који можда и најбоље разумеју и тумаче животне лекције.
- Прибојавам се великог броја филмова о пандемији. У првим тренуцима сам, наравно, и ја кренуо да смишљам филмске заплете, а посебно ме је инспирисао податак да је у Вухану након укидања ванредног стања нагло порастао број развода, јер су сви морали много више времена да проводе са својим супружницима. Убрзо сам схватио да ће вероватно сви да се баве том темом.
Ипак, ово успоравање је веома пријало свима. Стварно смо живели ненормалан живот. Сви су осећали да су на ивици пуцања, да се живот сувише убрзао, да га нисмо живели, него да смо трчали кроз њега. Изолација нам је омогућила да поново успоставимо контакт са собом и с оним што нам је важно.
Сада се сви заклињу да ће, кад се ствари нормализују, живети на други начин. Пошто је моја генерација преживела неколико оваквих ситуација, из искуства знам да то не иде баш тако. Увек мислимо да смо нешто научили и да ћемо живети боље и квалитетније, да ћемо ценити све оно што имамо. Колико бисмо сада, ево, ценили да можемо нормално некога да загрлимо! Надам се, ипак, да ћемо из овога научити како да се изборимо за живот у сопственом ритму. Имам осећај да се у свему овоме природа побунила против пута којим је цивилизација ишла.
Страхиња Бановић чека јесен
Пандемија и карантин су Вас прекинули у раду на филмском пројекту. Колико ће ове околности утицати на Ваше даље професионалне планове?
- Снимио сам дугометражни филм „Страхиња Бановић“, инспирисан познатом народном песмом. Та прича о љубавном троуглу је транспонована у савремени контекст, и то у мигрантски микрокосмос. Било ми је занимљиво да видим шта би било када би главни јунаци били људи из Африке који су дошли у нашу земљу и желе да буду наши грађани, да деле нашу културу. У тренутку када је проглашена пандемија завршавали смо постпродукцију, размишљали смо о неким међународним фестивалима, али сада је све отказано до јесени. Стала је продукција, нико не снима, једино што нам је преостало јесте да размишљамо о неким будућим филмовима и да почнемо да пишемо нека будућа дела. Не само о корони, надам се!
Уметност на интернету - будућност која је већ пустила пипке
Споменули сте фестивале. Недавно је најављен заједнички дигитални фестивал „We are one“, у којем учествује двадесетак најзначајнијих светских фестивала. Како гледате на то, да ли је будућност филма на интернету?
- То делује као логична будућност, а корона је само убрзала ствари. С Нетфликсом и другим стриминг платформама та будућност је већ одавно пустила пипке. Ја, међутим, дубоко верујем у то да је филм пре свега колективно искуство. Људи су друштвена бића, због чега верујем да биоскопи никада неће изумрети. Као редитељу ми је, наравно, веома важно да имам контакт с публиком, да видим како људи реагују на филм. Када седе пред својим лаптоповима не могу да видим и осетим у ком тренутку се смеју или која их је сцена дирнула. Зато су фестивали увек били врло важни за уметнике. Још једна ствар која ми смета у вези с интернетом јесте то што гледалац у сваком тренутку може да заустави филм, да га гледа неки други дан. Занимљив је податак да је филм „Ирац“ Мартина Скорсезеа, који је приказан само на Нетфликсу и није ишао у биоскопе, првог дана до краја погледало само 18 одсто гледалаца. То је заиста мали проценат који нам говори да је већина публике филм гледала као серију. То ће вероватно утицати на начин снимања филмова.
Да ли је кратка филмска форма нешто што би могло да донесе убрзање филмској уметности и колики је то изазов за редитеље, с обзиром на то да није нимало једноставно испричати причу с мало речи или слика, бити сажет и језгровит? То је посебан таленат.
- Већ више од деценије аналитичари прогнозирају да ће кратки филмови бити будућност и, буквално пре неколико месеци, први пут је направљен и корак ка томе. Један од водећих продуцената у Холивуду отворио је нову платформу која се зове „Quibi“. Све што се на њој приказује, укључујући и серије, има кратку форму, управо с идејом да се гледа у превозу, на телефону и у сличним ситуацијама. Историја кратког филма говори о томе да можете да направите нешто заиста садржајно и добро у ограниченом, кратком времену. То је посебна уметност и вештина – испричати причу у којој знате све о јунацима и унети у њу све што је потребно да се види како се нешто догодило и како их је то променило.
