„Филм је после успешног приказивања на многим страним фестивалима дошао на Фест, приказан је у главном програму, ван конкуренције, и стварно је веома лепо прошао. Након тога је почео да се приказује и у биоскопима, али само један дан, јер је дошла 'тета Корона' и све зауставила. Схватио сам да би било лепо да поклоним филм публици која не може нигде да изађе, па сад, свиђао јој се или не свиђао“, каже Горан Паскаљевић у кратком разговору за Спутњик.
Филм „Упркос магли“ прати причу о брачном пару који прихвата дечака избеглицу, проналазећи у њему утеху за свог прерано преминулог сина. Пар, међутим, наилази на отпор средине, па и породице, што покреће питања о кључним проблемима данашњице.
Према речима Горана Паскаљевића, то није само прича о мигрантима, него о ксенофобији која се проширила Европом и светом.
Филм је снимљен у копродукцији Италије, Србије, Македоније и Француске, а у њему играју познати италијански глумци Донатела Финокјаро и Ђорђо Тирабаси, као и млада глумица из Србије Тамара Алексић.
Било је предвиђено да Паскаљевићево остварење током априла буде премијерно приказано у Италији, на филмском фестивалу у Барију, а потом и у Риму.
Премијера је отказана због веома лоше епидемиолошке ситуације у Италији, а из истог разлога ни главни глумци нису могли да гостују на Фесту, како је првобитно било планирано.
Све је стало, па и Холивуд
Паскаљевић каже да је даља судбина филма неизвесна, с обзиром на то да је целокупна светска филмска индустрија, укључујући и Холивуд, сада у застоју.
„Нико више не снима ниједан филм, можда се снима неколико документараца, сви чекају да виде шта ће бити с короном. Сумњам да ће биоскопи бити ускоро отворени. Да будемо искрени, нико ништа не зна, а сви су велики стручњаци за вирусологију... Имам и тај други пројекат 'Мачји крик', чије би снимање требало да почне на јесен, у септембру или октобру, али како да снимамо с маскама на лицу“, у недоумици је Паскаљевић.
Наш угледни редитељ каже да је присталица приказивања филмова на онлајн платформама, јер оне омогућавају гледаоцима да погледају остварења која више не могу да пронађу своје место у биоскопима.
„Мислим да неких сјајних филмова као што су, рецимо, 'Рома' (Алфонса Куарона), као Скорсезеов последњи филм (Ирац), не би било да нема Нетфликса који је дао огромна средства да се они сниме. А и ови наши арт филмови, који нису чиста комерцијала, све мање имају простора у биоскопима, тако да јесам за то да публика гледа филмове онлајн. Данас више то није онај мали екран, мали телевизор, то су сада велики екрани у кућама и пројекције су веома добре“, сматра Паскаљевић и додаје да страхује да ће филмова у биоскопима бити све мање.
Нестаје простор за уметничке и ангажоване филмове
На опаску да се на интернету не може видети реакција публике, односно да се све своди на статистичке податке о посети и зарађеном новцу, Паскаљевић подсећа да је иста ситуација и у биоскопима. Увид у реакцију публике на филмове, сматра он, омогућавају филмски фестивали, а оно чега се треба плашити, како упозорава, јесте то што би многи од њих могли једноставно да пропадну.
„Штета је што ће многи фестивали престати да постоје после ове короне. Кан, Венеција, Берлин, Торонто, Сан Себастијан, ти велики фестивали ће се одржати, а неки мањи, а добри и квалитетни, који су и до сада кубурили с новцем, у општој економској кризи која ће неминовно доћи, тога морамо да будемо свесни, они ће можда ће се угасити, или смањити програм, неће то више бити светковина филма на свим тим фестивалима. Српска кинематографија, а поготово млади аутори из Србије, не могу да рачунају на Кан, Венецију, више могу да се афирмишу преко тих мање гламурозних фестивала. Бојим се само да ће они нестати, а онда ће заиста бити изгубљен простор за филмове који су друштвено ангажовани и уметнички“, са зебњом констатује Паскаљевић.
О буџету и култури
Редитељ је негативно оценио информацију да ребалансом буџета Србије нису предвиђена средства за помоћ култури, односно уметницима.
„Људи који одлучују о томе нису свесни да једна нација опстаје пре свега на култури. Што је власт примитивнија, то јој култура мање значи. Сви ће се за сто година сећати ко је Иво Андрић, а нико неће памтити састав наше скупштине, па ни ко је био председник државе“, закључује Горан Паскаљевић.
