Многи на левици се још надају да ће пандемија вируса корона оживети државну моћ која ће бити на страни немоћних. Али, они на власти никад се нису устручавали да упрегну масовне државне интервенције како би сачували моћ олигархије. Зашто би сада било другачије, пита се Варуфакис у ауторском тексту за „Проџект синдикејт“.
Бивши грчки министар и један од оснивача „Прогресивне интернационале“ објашњава да је пре пандемије „политика изгледала као игра“ у којој „партије, попут спортских тимова, постижу поене који их подижу на табели, да би на крају сезоне могли да формирају владу и онда не раде ништа“.
„Међутим, пандемија је скинула глазуру небриге и открила политичку реалност: Неки људи заиста имају снаге да кажу остатку шта треба да раде. Лењинова дефиниција политике ’ко ће кога надјачати‘, чини се тачнијом него икад пре“, наводи Варуфакис.
Објашњава да док се попуштају карантинске мере, левица је задржала оптимизам да ће пандемија оживети државну моћ у корист слабих, водећи људе да сањаре о ренесанси народних маса и широком дефинисању јавних добара.
„Подсетићу их да је Маргарет Тачер оставила британску државу већом, јачом и усмеренијом него што ју је затекла кад је постала премијерка. Ауторитарна држава била је неопходна како би подржала тржиште које су контролисале корпорације и банке, пише бивши грчки министар.
Варуфакис, познат и по заступању левичарских ставова, пише да је „коса Смрти“ умало однела британског премијера, принца Чарлса, холивудске звезде... Међутим, како додаје, они које она стварно коси су „сиромашнији и тамнији“.
„Није тешко разумети зашто је то тако. Обесправљеност подстиче сиромаштво, због ког људи брже старе и на крају крајева, припрема их за ’одстрел‘. У сенци пада цена, плата и камата, никада није било очекивано да ће дух солидарности, који нас је смиривао током карантина, прећи у коришћење моћи државе како би се оснажили слаби и рањиви“, објашњава Варуфакис.
Тврди да се догађа управо супротно од тога.
„Мегакорпорације и ултрабогати су ти који могу да буду захвални што социјализам још живи. У страху да масе, осуђене на преживљавање у дивљој арени нерегулисаног тржишта усред здравствене катастрофе, више неће моћи да купују њихове производе, преусмерили су своју потрошњу на деонице, јахте и палате. Захваљујући свеже одштампаном новцу, који су централне банке упумпавале преко уобичајених финансијера, берзе су цветале, док су економије пропадале. Банкари са Вол стрита ублажавају своју кривицу још од 2008, бацајући мрвице са стола средњој класи да се око ње бори“, каже грчки економиста.
Додаје да су многе владе оптерећене „растућим планинама дугова“, а да су мере штедње из предострожности заправо ојачале економску депресију, изазивајући незадовољство у индустрији.
„Јаз између финансијског света и реалног живота, у ком се милијарде боре за опстанак, неизбежно се проширио. И са њим је расло незадовољство које је изродило политичка чудовишта на које сам упозоравао моје пријатеље на левици. Баш као и тридесетих година, плодови гнева постајали су све већи до нове, горке бербе. Уместо кутија са којих су тридесетих демагози обећавали да ће обновити достојанство незадовољним масама, сада су нам велике технолошке компаније понудиле апликације и друштвене мреже које су за то савршене“, тврди Варуфакис.
Једном када се друштво преда страху од инфекције, пише Варуфакис, „људска права постаће недостижан луксуз“.
„Велике технолошке компаније развиле су биометријске наруквице за целодневни надзор наших виталних података. У договору са владама, то комбинују са подацима геолокације, „нахранивши“ их алгоритмима и обезбедивши да људи добијају поруке које их информишу шта да раде или где да иду или стану, како би зауставили нове епидемије“, пише Варуфакис.
Како додаје „систем који надзире наш кашаљ, може да надзире и наш смех“.
„Може и да види како нам притисак расте када политичар држи говор, или када то чини шеф, или када полиција забрањује демонстрације“, закључује Варуфакис и додаје да ће према томе шпијунски систем из времена Хладног рата изгледати као „праисторија“.
