Израз „извозник безбедности“ први пут сам чуо од једног албанског посланика из БЈР Македоније још 2006. године. У причи да када се држава придружи НАТО она више „не увози безбедност“, већ је – експортује.
Петер Дуе, тадашњи шеф канцеларије УН у Београду нагласио је пре неколико година: „лепо је видети да западни Балкан од региона који је морао да ʼувозиʼ безбедност постао регион који сада ʼизвозиʼ безбедност.“
Американци највише инсистирају на овој необичној мантри што показује и извештај из априла 2019. године на званичној страници амбасаде о цивилно – војној сарадњи САД и Србије и заједничкој обуци „војног персонала“ који се завршава закључком: „Ова интеракција показује посвећеност Србије томе да буде извозник безбедности кроз учешће у битним мировним операцијама Уједињених нација и Европске уније на локацијама као што су Централноафричка Република у Африци, Либан на Блиском истоку и другде.“
Актуелни амерички амбасадор у Србији тезу проширује оценом како постоји прилика да код нас и у нашем окружењу ствари крену другачијим, успешнијим смером, а то значи „просперитет, стабилност, земља у којој се поштују демократске норме и земља која ће бити извозник стабилности и мира у региону.“ Европски комесар за буџет и администрацију Јоханес Хан наглашава да Балкан припада Европи, па је зато неопходан ангажман ЕУ зарад „извоза стабилности, уместо увоза нестабилности.“
Урнебесне фразе које се сервирају Србији
Нећемо више бити само извозници безбедности, већ и стабилности. А да би то постали, према мишљењу Хана, мораћемо да увозимо још мало стабилности из Брисела.
Оцена Лазанског сасвим је на месту: ради се о урнебесним фразама. Шта значи увоз или извоз безбедности и стабилности? Да ли окупатор или колонизатор који распоређује војне снаге и заводи принудну административну управу извози безбедност? Да ли поробљени народ у разореној држави тако увози мир и стабилност? Прво питање је, свакако, могу ли се безбедност и стабилност извозити? Безбедност подразумева одсуство претње, стабилност тежњу за одржавањем институција које постоје и устаљеност процедура.
Оба појма одређују стање, зависе од околности на које утиче известан број предвидљивих и непредвидљивих варијабли. Због тога безбедност и стабилност не могу бити предмети трговине, нису роба или услуге које имају своју цену формирану у релативном односу понуде и потражње.
Посматрано из угла теорије, ове конструкције не значе апсолутно ништа. Међутим, посматрано из угла политичке семантике (или семантике политичких термина) оне са собом носе одређене поруке и поуке. Прва порука је идеолошког карактера, јер указивање на увозно – извозне одлике стања говори да се налазимо у оквиру неолиберализма. Заговорници овог концепта су, између осталог прихватили и тезу да у политици важе бројни тржишни принципи и правила из „слободне економије“. Све је ствар трговине и све се може описати „трговачком терминологијом“.
Поуке које би требало извући
Поука је да они који овако наступају припадају једној, тачно одређеној и познатој идеолошкој матрици. Политички контекст свега јесте да и овако инсистирају на ширењу својих институција и процедура (ова два појма схватити у најширем могућем смислу) науштрб традиционалних и током неколико итерација кроз историју потврђених. Овакав процес често се одвија брзо и наметањем „решења“ што узрокује велике друштвене ломове. Пример покушаја подстицања мигрантских таласа ка Европи и шта је то изазвало у друштвима многих европских држава само је једна илустрација тога.
Друга порука је геополитичког карактера, пошто нам она показује шта су дугорочни циљеви њених емитера на односном географском простору. Безбедност је у великој мери и ствар перцепције. Оно што један схвата као безбедно, за другога је небезбедно. Да би се осећао сигурније, појединац ће купити аутоматску пушку, наоружати се и тврдити да „извози безбедност“ у целу улицу. Али, први комшија ће то видети као крупну претњу, јер суседа преко плота држи за психички лабилног, те за њега баш није извесно када и против кога то оружје може бити употребљено.
За америчку безбедност важно је даље ширење НАТО. Вашингтон ће лакше остваривати своје дугорочне планове уколико што је могуће више „проблематичних региона“ стави под свој „војно – политички кишобран“. У том смислу, позиција САД биће сигурнија. Слично је и са стабилношћу ЕУ о којој говори Хан. И једно и друго у конкретном случају подразумевају сагласност Србије са дугорочним (гео)политичким регионалним пројекцијама и активностима предузиманим на Балкану последњих четврт века. Дакле, не само прихватање пуне легализације статуса лажне државе Косово у међународном оквиру, већ и пристанак на наративе о Републици Српској као геноцидној творевини, СПЦ као последњем чувару великосрпске идеје и у крајњој линији – оправданости НАТО агресије. То неумитно води ка укидању надлежности српског ентитета у БиХ, могуће и његовом нестанку, темељном спровођењу закона против СПЦ у Црној Гори и још много, много тога.
Амерички „извоз безбедности“ и „извоз стабилности“ од стране ЕУ значе за Србију „увоз“ њихових историјских оцена и визија за будућност. Ми онда треба да будемо задовољни пошто ћемо као део тог „великог и цивилизованог“ света „извозити безбедност и стабилност“ у Централноафричку Републику и Либан. Наравно, о трошку наших пореских обвезника.
Поука из овога је да се безбедност мора осигуравати сходно сопственим дугорочним интересима, укључујући и историјске оцене и визије за будућност. Од намета нема селамета. Од онога што се крије иза фразе о „увозу безбедности и стабилности“ може бити само штете. Од онога што се крије иза фразе о Србији као „извознику“ не може бити претеране користи.
Можда некоме ове фразе лепо звуче, али у теорији оне ништа не значе, док у пракси Србији ништа не доносе.
