Овај велелепни храм је познатији као Спас на крви, што се не може окарактерисати као случајност. Изграђен је по налогу цара Александра Трећег у част његовог оца ─ цара Александра Другог, којем је терориста бацио бомбу под ноге. Стога је одлучено да храм буде изграђен управо на месту где је извршен атентат на цара. У њему се и данас чува део калдрме на којој је Александар Други смртно рањен.
Тајне купола
Интересантно је да димензије грађевине нису изабране случајно. Висина највеће куполе је 81 метар и симболизује годину трагичне смрти Александра Другог ─ 1881. годину, док висина друге по величини куполе износи 63 метра ─ управо је толико година имао цар када је убијен у атентату.
Мозаик уместо фрески
Унутрашњост храма је и даље невероватна, мада су драгуљи, који су првобитно били део декорације, изгубљени. Од укупног буџета за изградњу храма (4,6 милиона рубаља), готово половина је издвојена само за украшавање.
Градитељи цркве одустали су од традиционалних фрески, јер оне брзо пропадају у условима влажне и хладне климе. Читав храм је изнутра и споља украшен невероватно лепим мозаицима. Највећи мајстори тог времена радили су на њиховим скицама ─ сликари Виктор Васњецов, Михаил Нестеров, Андреј Рјабушкин и други мајстори Академије уметности. Најбогатија колекција драгуља, полудрагог камења и специјалног накита од емајла употпунила је уређење храма, које је било јединствено још у то време.
Како је храм три пута избегао рушење
Храм су, у совјетско доба, хтели да демонтирају три пута. Први пут је таква одлука донета у оквиру антирелигијске кампање 1931. године. Регионална комисија за питања култова сматрала је да „храм не представља историјску и уметничку драгоценост и да је његова архитектура страна изгледу града“. Међутим, извршење одлуке било је одложено на неодређено време.
Од 1930. године био је затворен и користио се као складиште, многи вредни елементи ентеријера су били изгубљени, али је сам храм био сачуван. Одлука о рушењу храма донета је поново 1938. године. План за његово уништење већ је био одобрен, а 1941. године чак су почеле и припреме. Планирано је било да се делови украса предају музејима, али рат је спречио демонтирање.
Питање рушења храма се трећи пут покретало после рата, 1956. године, када је град почео активно да се обнавља. Тада се није радило толико о антирелигијској кампањи, колико о чињеници да је Спас на крви ометао план изградње нових путева у северној престоници, како се често назива Петербург. Овај пут су у заштиту велелепном и јединственом храму стали историчари, архитекте, историчари уметности и руководиоци неколико лењинградских музеја.
Мртвачница и складиште поврћа
За време опсаде Лењинграда, храм је служио као мртвачница. У њему су смештана тела становника умрлих од глади и последица гранатирања. Када је блокада коначно била сломљена, а тела сахрањена, грађевина је пре краја рата била адаптирана за складиштење кромпира. Грађани су храм назвали „Спас у кромпиру“, при чему у таквом називу није било ни наговештаја шале, јер је после ужасних година блокаде кромпир спасао од глади оне који су преживели.
После рата, унутар грађевине се налазио магацин за декорацију Малог позоришта опере и балета Мусоргског, што је за очување јединственог споменика архитектуре далеко боље од претварања у мртвачницу и складиште поврћа.
Међутим, храм је у неком тренутку преживео и пожар, када су се декорације запалиле, а ватра је нанела значајну штету јединственом мозаику храма.
Експлозив под куполом
Након пожара, 1961. године, у централној куполи откривена је немачка граната, која је „залутала“ тамо за време рата. Очигледно је током гранатирања Лењинграда пробила свод куполе, али неким чудом није експлодирала. Граната калибра 240 милиметара и тежине око 150 килограма лежала је испод куполе, а да нико није приметио пуних 20 година.
Штета коју је споменику нанела совјетска привреда, рат и пожар била је катастрофална. Обнова храма је започела 1972. године и трајала је четврт века.