Пијаце где се воће и поврће одбачено од стране супермаркета узима бесплатно и по потреби, радионице и дебате у окупираним зградама, размене одеће уместо куповине – ове и сличне активности које подривају доминантну логику потрошње и профита по сваку цену увелико се примењују у Амстердаму.
Док се многи од нас питају шта ће пандемија значити за емисије штетних гасова и борбе против климатских промена на дуге стазе, градске власти у Амстердаму ставиле су климатску акцију у срж планова за опоравак од последица растуће здравствене и економске кризе, преноси портал Клима 101.
Наиме, вођени идејама оксфордске економисткиње Кејт Раворт и ауторке књиге "Крофна економија", градске власти су развиле стратегију која одбацује устаљена економска мерила успеха (попут раста БДП-а) у корист дефиниције успеха града засноване на благостању људи и планете.
Крофна економија у теорији и пракси
"Крофну" можемо разумети као економску парадигму у којој су животне вредности у првом плану.
Овај модел дефинише социјалну основу у којој се налазе предуслови за добар живот засновани на циљевима за одрживи развој Уједињених Нација, као и еколошки ниво изнад кога људска активност изазива планетарне штете попут климатских промена и загађења ваздуха. Између њих налази се еколошки безбедно и социјално праведно место за човечанство као простор у коме никоме нису ускраћене основе за добар живот и у коме поштујемо Земљине природне границе.
Поред тога што пружа преглед места на коме се тренутно налазимо у односу на то где би требало да будемо, ‘крофна’ представља алтернативу уверењу да друштвени бољитак мора имати високу цену у виду повећане неједнакости између богатих и сиромашних и еколошке штете, као и да се не може истовремено борити против и једног и другог.
Примењивање ових идеја на нивоу града врши се кроз четири угла сагледавања – еколошки, социјални, локални и глобални – који заједно доприносе новој перспективи о томе како дефинисати успех тако да је он у складу са природом и друштвом. Оваквим приступом град преузима одговорност не само за спровођење локалних акција попут смањења загађености ваздуха, већ и за гаранцију да такве акције неће бити на штету других људи и екосистема. Тако се решење ових проблема заменом локалне производње увозом из других делова света ради смањења емисија и загађења не би уклапало у нови модел, док би овај оквир подржао смањење потрошње као адекватно решење.
Амстердамска крофна постала је део стратегије града да оствари циљ преласка на циркуларну економију – Амстердам планира да преполови употребу сирових материјала до 2030, а постане потпуно циркуларан до 2050. На пресеку глобалног и социјалног налазе се и захтеви да град узме у обзир порекло производа који се увозе и услове у којима су они произведени, док пресек глобалног и еколошког процењује притисак који град врши на планетарни екосистем.
Успостављања социјалних и планетрних граница
Уместо фокуса на санирање штете након што је она начињена, амстердамски циркуларни циљеви су у складу са кључним концептом крофна економије – да економске активности треба дизајнирати да буду регенеративне и редистрибутивне. Иако ‘крофна’ не нуди решења за све проблеме, важност оваквог модела јесте истовремено усмеравање ка корацима који су неопходни да се град нађе унутар социјалних и планетарних граница.
Како је 55% светског становништва које живи у градовима одговорно за преко 60% енергетске потрошње и преко 70% емисија угљен-диоксида, градови сносе и велики део одговорности за предузимање амбициозних акција. Ово је поготову тачно јер је без радикалних промена потражња градова за материјалним ресурсима предвиђена да порасте са 40 милијарди тона у 2010. на скоро 90 милијарди тона у 2050.
Међутим, велика потрошња није једино што градови деле: преко 90% урбаних области налазе се на обали, што ставља градове у битан ризик од поплава изазваних растућим нивоом мора и јаким олујама.
Након Амстердама градска ‘крофна’ се спрема и за Филаделфију у Пенсилванији и Портланд у Орегону, а многи градови спроводе амбициозне климатске акције и на друге начине – од прекидања инвестирања и тужби усмерених ка фосилним корпорацијама у случају Њујорка, до рада ка елиминисању енергетског сиромаштва и фокуса на климатску правду у доношењу одлука у случају Барселоне.