Као и пре пола века и сада су се протести прелили из САД. Тада су мотиви били противљење рату у Вијетнаму и друштвеној неправди, али захтеви демонстраната нису били уједначени и у свакој држави демонстранти су имали захтеве заједничке за цео свет, али су протестовали и из разлога посебних за сваку државу у којима се одржавају.
Као и 1968. и данас смо сведоци спонтаних живописних кореографија, насиља и сукоба са полицијом — о томе сведочи 27 повређених лондонских полицајаца, споменик некадашњег британског премијера из Другог светског рата Винстона Черчила, на коме су демонстранти исписали „расиста“ (уз напомену да је и садашњи британски премијер Борис Џонсон исто то) и бацање у реку споменика трговцу робљем из XVII века Едварду Колстону, у Бристолу.
Побуна против расне дискриминације удара на историју
Колстон, на споменику представљен као дубоко замишљени човек, заиста и јесте био трговац робљем, Черчил се, истина, жилаво опирао процесу деколонизације. Међутим, обојица су људи својих епоха. Ни један ни други не би разумели аргументе демонстраната, нити би могли да се снађу у данашњем свету, као, уосталом, ни ми у њиховом. Али, и једна и друга личност су важне за историју Британије и света, макар само толико да посведоче да како су људска друштва живела у неком давном времену и на који су начин велике силе стицале своја богатства — бесплатним и принудним радом и економским исцрпљивањем колонија.
Све наводи на то да демонстрације широм света треба посматрати као феномен који има две стране медаље — ону универзалну (протест против расне нетрпељивости и дискриминације), али и ону локалну, где грађани излазе на улице мотивисани и локалним незадовољствима, локалним дискриминацијама, за шта је убиство Џорџа Флојда у Минеаполису послужило као окидач. Понегде, као што је случај у Француској и Аустралији, Флојдово убиство послужило је као подсећање на сличне случајеве полицијске тортуре.
Уз Флојдово убиство, требало би додати комешање изазвано све дубљим социјалним разликама, које се у свету догађа већ дужи период. Чак и у доба пандемије вируса корона, упркос ламентирању над падом цена нафте и других берзанских роба, богатији су постајали све богатији, а сиромашни још сиромашнији. Тако је за време пандемије најбогатији слој светске елите зарадио додатних 400 милијарди долара.
Све то заједно могли би да буду разлози да грађани у бројним европским, америчким и азијским државама изађу на улице како би изразили незадовољство. Док узвикују реченицу „Не могу да дишем“, коју је у самртном ропцу, док му је полицајац клечао на врату, изговарао Џорџ Флојд, или се солидаришу са покретом „Блек лајвс метер“, грађани Лондона, Периза, Брисела, Рима, Мадрида, Барселоне, Мексико Ситија, Сиднеја, Минхена и Берлина размишљају и о сопственим недаћама и неправдама које их муче.
Демонстрације су првенствено западни феномен
Требало би приметити да су протести првенствено западни феномен, који се догађа и другим друштвеним срединама, у незападним друштвима која су добрим делом позападњачена, вредносно и интересно дубље повезана са Западом, сматра Александар Гајић из Института за европске студије. Феномен протеста у западним друштвима много је битнији и „суштинскији“, јер се осврће на историјско наслеђе западних друштава — колонијализам и ропство.
„И под утицајем је левичарског дискурса који доминира на западним универзитетима. Одричући се наслеђа колонијализма, укључујући и расизам и расну дискриминацију, он има изразито негативан став према свом целокупном културном наслеђу — не односи се према томе селективно и контекстуално, него има априорно негативан став према сопственој култури. То је, опет, посебан феномен, кога је један немио догађај у САД распирио широм западног света“, каже Гајић.
Колико ће ово незадовољство и помодност неко покушати да искористи за политичке циљеве, према речима нашег саговорника, показаће будућност.
„У Америци је несумњиво да ће у јеку предизборне кампање две дубоко подељене партије покушати да капитализују и да се према протестима поставе тако да онемогуће противничког кандидата да постане председник — пре свега демократе према Доналду Трампу. Али видећемо како ће се протести на европском континенту одразити на односе према националним владама и ЕУ“, напомиње он.
Побуна изазвана медијским импулсом
Александар Гајић из Института за европске студије напомиње да у различитим околностима и различитим социјалним, културним и политичким срединама постоје и различити видови незадовољства.
„Људи перципирају медијски утицај и преношење догађаја из Америке као израз сопственог незадовољства системом и видовима репресије и дискриминације са којима су стварно суочени или мисле да постоји нека неправда, због чега треба да протестују“, објашњава он.
Поред спонтаних реакција, изазваних медијским импулсом као позивом на побуну против видова репресије које грађани сматрају драстичним и битним, ширење протеста, према његовим речима, требало би схватити и у контексту постпандемијског света, полицијских часова, ограничавања кретања, затварања граница и других рестриктивних мера.
„Температура је повишена због тога што су грађани увидели да политички системи држава могу да врше рестрикције на територијама своје суверене власти. То је додатно потпирило то реактивно деловање становништва. Опет, постоје групације које покушавају да идеолошки учитају видове незадовољства, своје интересе и да на основу незадовољства добију ветар у леђа, како би промовисали своје идеје и вредности“, сматра Гајић.
Различите групе различитих мотива наступају у једном таласу
Као што у Америци постоје групе које у политичке сврхе желе да искористе незадовољство црначког становништва и оних грађана који се са њима солидаришу, тако је и у другим крајевима света, наводи наш саговорник:
„У Италији су по питању парафразирања покрета ’Блек лајвс метер‘ најактивнија деца имиграната који немају држављанство и који на тај начин желе да изразе незадовољство што је италијанска влада пооштрила критеријуме за добијање држављанства, чак и за децу имиграната која су рођена у Италији. У Шпанији су други мотиви. У Енглеској видимо да постоји антиколонијални импулс.“
Различити мотиви, употпуњени сликом коју дају глобални медији, учинили су да протести постану и популарни, помодни. Стицај је околности да разне групе, различитих мотива, заједно наступају у једном таласу.
