Лед који се топи, наиме, открива многе добро очуване археолошке артефакте и мистериозне организме.
Шта сакрива вечни лед
У Норвешкој, на планинама Јутунхејмен и Опланд 2006. године су почели да се топе глечери. Научници су посетили та места и открили неколико стрела из ере Викинга, од којих су неке имале добро очувано перје. То је омогућило да се започне грандиозни међународни рад на изучавању артефаката који су настали испод леденог покривача.
Од тада је пронађено око две и по хиљаде предмета, а најстарији су пре шест хиљада година. Због чињенице да су све то време били у огромним природним фрижидерима, артефакти изгледају као да су их власници изгубили тек јуче.
Међу најзанимљивијим проналасцима су скије старе 1.300 година са очуваним кожним везовима, потковице коња за вучу, делови одеће и обуће.
Уз то, сви су врло неравномерно распоређени по историјским епохама. Већина припада касној антици, када је, как неки стручњаци претпостављају, у Европи веома захладило, такозвано Мало ледено доба. Остала открића су из доба Викинга, период од осмог до десетог века. Јако мало има предмета из високог и касног средњег века.
По мишљењу норвешких и британских научника, древни Скандинавци су активно ловили током захлађења јер би иначе једноставно било немогуће преживети. Приноси усева су опадали, а дивље животиње које живе у планинама Јутунхејмен и Опланд су послужиле као један од извора хране.
У доба Викинга становништво се нагло повећало, трговински путеви су пролазили преко планинских превоја. Зато постоји толико проналазака који потичу из овог периода. Од једанаестог века престали су напади, лов се замењује пољопривредом, људи су све мање заинтересовани за планинске стазе. И артефаката је остало мало.
Мода древних људи
Глечер који се топи Лендбрин (Норвешка) и који се налази на надморској висини од 1690-1920 метара, 2011. године је открио заиста јединствен артефакт — вунену тунику, сашивену пре готово 17 векова, између 230. и 390. године. За одећу дужине више од метра коришћена су два кроја висококвалитетне вунене тканине различитих боја. Овчја вуна је одабрана врло пажљиво, коришћено је ромбоидно ткање.
Судећи по облику тунике и недостатку копчи, носили су је као што се данас носе модерни џемпери. Археолози претпостављају да је власник ове одеће био висок око 1,7 метара, што је поприлично за то време. Највероватније је у планинама запао у неку несрећу и тунику је заробио глечер.
Пут за време Викинга
Девет година касније археолози су утврдили да туника није изгубљена на пустој планинској стази, већ на прометном путу који су активно користили трговци и пастири.
Укупно је на Лендбрину пронађено око осам стотина артефаката, међу којима су осим добро очуване одеће били и ловачки ножеви, остаци скија и санки, као и кости и рогови домаћих животиња. Управо њихово прецизно датирање је омогућило да се утврди када и зашто су људи користили планински прелаз, који се након тога сакрио испод глечера.
Очигледно је да су у бронзаном добу на тим местима само ловили, али до тристогодишњице наше ере постојао је пут који је спајао високо планинска насеља сточара са летњим пашњацима. Касније је ова рута била корисна становницима унутрашњих подручја Норвешке и трговцима који су преко те руте могли да стигну до обалских крајева земље.
Лендбрин је био популаран код Викинга. Тада је главна стаза била обележена каменим насипима, а на врху је била колиба у којој су путници могли да преноће или сачекају да прође невреме. Почетком шеснаестог века пут је био напуштен.
Замрзнуте, али не убијене
Поред невероватних археолошких артефаката, глечери који се топе откривају трагове древних становника Земље. Не ради се само о мумијама животиња и људи, као што су мамут Јука и пећински лавови из Јакутије или алпски ловац Еци са Алпа, већ и о вирусима непознатим науци.
Научници су ове године у тибетском глечеру открили 28 вируса старих скоро 15 хиљада година. А 2014. године у Русији су пронашли џиновске честице вируса Фитовирус сибирикум и Моливирус сибирикум старог тридесет хиљада година. Толико су велике да се могу видети под обичним микроскопом.
Истраживачи истичу да уз додатно загревање, топљење глечера и вечног леда, ови вируси могу заразити живе организме. Барем када су Фитовирус сибирикум и Моливирус сибирикум оживели у лабораторији, честице су биле заразне. Међутим, њихове жртве су биле једноћелијске амебе, а не човек.
Прочитајте још:
