Србија у сутону лебди блага
Сва мелем и млеко
И као мартовско јагње покорна
Ко би реко
Да је то земља
Мрка и за непрестане борбе орна
(„Србија у сутону“, Десанка Максимовић)
„За нашу земљу руски језик је много више од пуког средства комуникације. Он обједињује све народе Русије, темељ је нашег националног идентитета, наше велико наслеђе.“ Истога дана када је објављена скандалозна вест о избацивању збирке песама Десанке Максимовић из обавезне гимназијске литературе, огласио се председник Русије цитираном изјавом.
Нема државе без народа, нема народа без културе, нема културе без језика, нема језика без књижевности. Путинова реакција долази после низа дешавања на постсовјетском простору, декрета о културној политици, политичких одлука о „латинизацији писма“.
У Казахстану се као „кључни аргумент“ појавило да „латиницу користи отприлике 70 одсто свих земаља, што га чини битним делом комуникације широм света, посебно у смислу технологије, пословања, науке и образовања.“
Дакле, ћирилица није „у оквиру епохе“. Као ни Десанкина поезија. Иначе, где год се мало „зачепрка“ поводом оваквих одлука, наилази се на трагове моћних западних фондација и невладиних организација глобалног карактера. Углавном, цела прича је далеко озбиљнија него што се на први поглед чини.
Питање избацивања збирке „Тражим помиловање“ није политизовано, како се покушава представити, већ је чиста политика. Исто је и занемаривање Домановићевог „Вође“ и Кочићевог „Јазавца пред судом“.
Четврти стуб власти против Десанке
Новосадски студенти одлично примећују: „Показује се на више примера жеља да се дела са критичком нотом потисну делима која мање изазивају критичко мишљење.“
Како доводити у питање одлуке великих вођа, оних који управљају глобалистичким центрима моћи, који уосталом и финансирају све те фондације и невладине организације? Како доводити у питање рад аустроугарске управе, претече евроунијатске бирократије, када ми томе тежимо „у оквиру епохе“?
О томе је било нешто речи и претходних година, углавном због незадовољства појединаца, али је ипак остајало на маргинама политичког живота. Некако, све се одигравало „испод радара“. Шта је подобно, а шта не, одлучују регулаторна или саветодавна тела, комисије чији рад је нетранспарентан, а у систему са урушеним институцијама контрола не постоји. Томе би требало служити Народна скупштина, чија најшира надлежност обухвата и контролну функцију.
Ударили су на „крупан залогај“
Срећа у несрећи јесте што Десанка представља „крупан залогај“. Ретки су интелектуалци који су тако срдачно свуда прихватани, од бранковинских сељака до академика. Готово је немогуће сагледати ширину Десанкиног дела без посете Бранковини и подсећања.
„Четврти стуб власти“, оличен у оним регулаторним и саветодавним телима, током година реформи и безалтернативног путовања „из мрачне прошлости у светлу будућност“ постепено формиран, изгубио је битку против Десанке, али то не значи и да је борба окончана. Слични покушаји ће се наставити, „четврти стуб власти“ због тога је и смишљен. За ту паралелну власт култура је једна од најважнијих области, заједно са питањима људских права и слобода и контроле информативног простора. У глобалистичким центрима моћи још давно је примећено да стремљења једног народа и последично — државне политике, не зависе само од воље елите, националних интереса, геополитичких циљева или жеље за увећавањем богатства, већ и од културних образаца.
Џек Снајдер је, истражујући совјетски систем, приметио постојање стратешке културе, што подразумева „укупни збир идеала, условних емотивних одговора и образаца уобичајеног понашања које су припадници једне националне стратешке заједнице усвојили учењем или опонашањем и који су им заједнички онда када је реч о (нуклеарној) стратегији“.
Култура и безбедност државе
Култура утиче и на националну безбедност, захваљујући „обрасцима“ (де)легитимизује се употреба силе, „збир идеала“ говори о спремности на одрицања и жртве, „емотивни одговори“ подстичу или спречавају доношење одређених одлука. Милош Кнежевић наводи: „Хумана надмоћ културе постаје прворазредни фактор практиковања стратешке моћи, како у њеном стварању, тако и у њеном одржавању и увећавању.“ Идеје се међу припадницима једне стратешке заједнице укорењују, дистрибуирају и развијају, без обзира на званичну политику и тежње бирократског апарата.
Леонид Савин пише: „Често се говори да свака нација има јединствен културни код и да ако непријатељ успе да га разбије, може лако да победи тај народ. ’Војно поразити једну државу, чак и инсталирати (полу)колонијалну управу није довољно за поробљавање народа. Неопходно је уништити везу између културе и стратешке моћи. То се чини поступно, низом наизглед ’ситних корака‘, уподобљавањем образаца ’оквиру епохе‘“.
Није популарно достојанствено обележавати век од почетка Великог рата, од Немаца нам зависи „светла будућност“. Где сада спомињати њихове походе, настављене потом и четрдесетих година. Још мање говорити о „косовском циклусу“ и „историјском утемељењу“, то је подсећање на „мрачну прошлост“. Ионако је „пола света“ признало нову реалност.
Десанка је све то обухватила, од „Крваве бајке“ до „Грачанице“. Волела је своју земљу, ценила слободу, поштовала жртве, стиховима објаснила тезу Достојевског: „Ако желиш бити поштован, прво мораш поштовати сам себе, само тако можеш учинити да те други поштују.“
Држава се урушава без књижевности
Без књижевности језик атрофира, без језика култура копни, без културе нестаје идентитет и самопоштовање једног народа, без народа — у пуном историјском смислу те одреднице, држава се урушава. Остаје територија са дезоријентисаним становништвом, тржиште јефтине радне снаге и за пласирање дрангулија хиперпродуктивних мултинационалних компанија које нам кроз наметање својих културних образаца онда објашњавају да је ван тог оквира немогуће живети.
Остаје „ријалити“ као једини садржај. Оно што се у том контексту одиграва у Србији није изузетак, већ правило. Покушава се то и другде. „Четврти стуб власти“ ради пуном паром широм света. Зато је Десанкино дело важно, свевременско, епохално. Зато је била важна реакција јавности.
Народ остаје чувар великог наслеђа, културног кода и темеља идентитета. Упркос „оквиру епохе“. Још смо живи, још смо народ, „земља мрка и за непрестане борбе орна“.
Прочитајте још:
