Од почетка јуна на територији главног града су ухваћене 23 змије, али то није зачуђујућа појава, јер је у јуну прошле године 40 змија враћено у природу. За читаву 2019. годину ухваћене су 183 змије, сведоче за Спутњик из зоохигијене овог јавног предузећа.
У Србији постоје три отровнице, али ниједна змија неће напасти прва, тако да их само не треба хватати или згазити.
О томе које све врсте змија постоје у Србији, да ли су опасне и како да се понашамо у сусрету са њима разговарали смо са херпентологом Завода за заштиту природе Србије, Растком Ајтићем. Према његовим речима, у Србији постоји 10 врста змија, од којих је три отровно.
У Србији постоје три отровнице, али не живе у Београду
„Најраспрострањенија отровна змија је Поскок, њега има у просеку 20, 30 до 50 километара јужно од Саве и Дунава. Не насељава једино високопланинске пределе, на пример Копаоник, Шарпланину и Проклетије, Голију и Стару Планину. Друга отровна врста која се среће у високопланинским пределима је Шарка. Са њом се ређе срећу људи, углавном су то планинари који их мање више добро познају. И трећа врста отровне змије која је за сада забележена само на Шар планини и Проклетијама је Планински шарган. Она је најмања отровна врста и њу ако нисте баш неко ко се бави змијама не можете тако лако да разликујете рецимо од шарке. Она се храни неким зрикавцима, тако да њен отров и није нешто посебно потентан после угриза“, објашњава Ајтић.
Од неотровница у Србији су заступљени обичан Смук (онај који се налази на знаку апотеке обмотан око штапа), Степски смук који се углавном среће у Београду и може да нарасте до два метра, а пошто се брзо креће и шишти када му је угрожена безбедност може поприлично страшно да изгледа. Ту су и Смукуља која није везана ни за низије ни за планине, па је има на читавој територији Србије, Рибарица која је обично везана за реке, иако је пронађена на Врачару пошто одводима може да доспе у све крајеве града. Белоушка се такође може наћи на територији главног града, али је има у свим пределима. На крају су две врсте којима погодује медитеранска клима, па се могу видети само у долини Пчиње и прешевској долини - Четворопругасти смук и једна од наших најбржих змија - Шилац.
Човек отпадом створио антропогени екосистем
"Врстама као што је обичан смук погодују шуме и шумарци, то је врста која углавном живи по сеновитим местима. За њега је интересантно да се среће у близини људских насеља зато што се он и степски смук хране углавном глодарима, а они су некако саставни део људских цивилизација. Тако да су углавном и змије ту негде пратиле тај развој људског друштва. И то с једне стране говори о томе какав однос ми стварамо према отпаду који стварамо, том органском отпаду на који долазе неке друге животиње, на пример глодари, на њих долазе змије као и шакали, лисице, куне, и све оно што се храни глодарима. Тако да је сада створен читав један екосистем, антропогени екосистем, па са свима нама све то некако функционише“, каже познавалац змија.
Разликовање домаћих змија је тешко, поготово ако постоје стрес и страх. Како каже наш саговорник, у страху су велике очи па се онда праве грешке. Тек на основу обука може се направити разлика између врста змија које се срећу у Србији.
Ајтић наглашава да змије никада не нападају прве:
„Змија ће да вас уједе ако је хватате или згазите. То су све ситуације када се деси ујед. Трећа ситуација која може да се деси је када је буквално сатерате да нема где да побегне. Тада могу да се десе уједи и код отровних и код неотровних врста. Када приметите змију, ако немате страх, можете слободно да јој приђете колико год можете, колико сматрате да је безбедно, без обзира да ли се ради о отровним или неотровним змијама, и да направите колико толико добру фотографију. Њу можете да пошаљете или Заводу, или Биолошком институту или факултету, има и много група на Фејсбуку које се тиме баве, и добићете у року од неколико минута одговор о којој се врсти ради и основне информације о њој“.
Змија ће најчешће да мирује у сусрету са човеком
Поред змије, човек слободно може да прође, а оне ће најчешће мировати када га примете. То је најчешћи начин њихове реакције када за некога помисле да је предатор. Разлог за то је тај што многе животиње које се хране змијама не разликују боје, па ако змија мирује не буде примећена.
Разлог за појаву змија на асфалтним путевима је што њима одговара температурни коефицијент асфалта, пошто он брзо упија топлотну енергију. Змијама према речима Ајтића погодују и планинске стазе када један део тела могу да изложе сунцу, а други да сакрију у трави.
Свако може да врати змију у природу
На питање шта погодује појави змија, наш саговорник каже да све животиње имају одређене циклусе, односно пикове у бројности. Код змија су то четворогодишњи или петогодишњи циклуси:
„Претпрошле године је био пик у бројности змија, а имали смо најмање пријављених. Зашто их сада примећујемо. Рецимо у време карантина су оне обавиле све оне спрематогенезе, свадбене игре, ритуалне борбе мужјака, пошто оне све то имају, као и парење. То је све прошло у периоду Ускрса и првог маја. То су периоди године када имамо највећи број пријављених змија. Ово време са доста кише и мање сунца не погодује змијама и зато се оне у ствари и крију, онда су кренуле у кретање и завршиле ту где су завршиле, па их ми најчешће и видимо, и пријављујемо. А и људи су сада почели да се крећу интензивније након изолације, па је и то један од узрока зашто их сада виђамо. Мада, 17 или 20 змија на град од два милиона становника није ништа“.
Једнако као и отровне, и неотровне змије могу да уједу, али у том случају нема последица. С обзиром на чињеницу да у Београду није забележено присуство отровница, питали смо нашег саговорника зашто бисмо звали надлежне службе да их уклоне, када нам не прети никаква опасност. Ајтић тврди да се надлежни зову најчешће из страха, али да свако може да врати змију у природу употребом баштенских или рукавица за варење, без икаквих опасности.
