Мада, чињенице су и да је Доналд Трамп претходне четири године имао неколико „мировних покушаја“ који су редом завршавали неуспешно. Барем што се састанка заказаног за 27. јун тиче, готово је извесно да никакве судбоносне одлуке не треба очекивати.
Јер, прво, да се вратимо уводу, често цитираној реченици из филма „Лепа села лепо горе“: „отварати косовску тематику“ на начин како су то замислили у Вашингтону (осигурати столицу у УН за другу албанску „државу“) за Србе није прихватљиво, али се у тој игри углавном „мора играти“, такав је однос снага; али, „отварати косовску тематику“ на Видовдан не само да није прихватљиво, већ представља чисту провокацију.
Захтевати било какав потпис од Вучића 28. јуна је увреда, толико велика да овакав приступ не могу схватити ни они који су пре две деценије оберучке подржали испоручивање Слободана Милошевића баш на тај велики празник. Тада су веровали да се тако „затвара један историјски циклус“ започет на Видовдан, на Газиместану, 1989. године, данас су преплашени како би велико понижење могло убрзати „отварање новог историјског циклуса“.
У сусрет Видовдану: гренеловање после холбруковања
Друго, састанак у Вашингтону заказан је на неуобичајен, у великој мери непримерен начин. Током деведесетих година, за посредовање Ричарда Холбрука, који се није либио да брутално сипа у лице саговорницима шта морају чинити, скован је појам холбруковање.
Данас, изгледа, имамо гренеловање: праксу да се састанци на највишем нивоу заказују преко „твитера“, чак и без консултовања учесника разговора.
Тачи је штуро и бледо одговорио, такође преко друштвених мрежа („Америчко вођство и подршка увек су били пресудни за просперитетну будућност Косова“), из тога је уочљиво да није био претходно упознат о овој ствари.
Што се Вучића тиче, он је остао потпуно изненађен, и то непријатно. Уследио је хитан позив Путину, иако ће шеф руске дипломатије посетити Београд седамдесетдва сата касније, иако ће сам Вучић на исту тему разговарати са истим Путином само недељу дана након тога. Тада се, дакле, хитно и брзопотезно „ломило“ око одговора и конкретној реакцији на позив.
И Ишингер на “кривој нози”
Треће, о својој намери амерички посредник није обавестио нити једну релевантну „међународну адресу“, па чак ни (дојучерашње?) савезнике! Пословични покушај искључивања Руса из процеса није ни „пола јада“ у свему, пошто за ово нису знали ни унутар ЕУ!
Озлојеђени Волфганг Ишингер најпре је поручио Гренелу да нема смисла што ради на своју руку („Неусклађено са ЕУ? Реакција из Берлина, Париза, Брисела? Шта ако ЕУ преговара о слободној трговини са талибанима?“), а затим и наставио кратку полемику са америчким посредником (у тој полемици је, успут, Гренел пребацио ЕУ да је неспособна: „Поздрављамо све акције, а не само разговоре.
Зашто не бисте поставили пост да ЕУ треба да предузме кораке у вези с визама — што су обећавали годинама? Народ Косова и Србије заслужује напредак.“).
Дан након изненандног заказивања „вашингтонског сусрета“ и пар сати после „твитер окршаја Ишингер – Гренел“ телефонски разговарају Сергеј Лавров и Жозеп Борељ на тему Западног Балкана! Још један показатељ да се само нагађа шта је и како у Вашингтону замишљено.
Сервер призива Бајдена
Напослетку, и четврто - у рубрици „куцамо на врата заборављених асова“ оглашава се Данијел Сервер уз опаску како треба сачекати победу Бајдена па интензивирати преговоре, Трамп ионако није способан да то реши, може само забрљати.
Сервер овако практично одговара на претходни коментар из „Вол стрит џурнала“: „Трамп се нада да ће осигурати дугорочни одрживи формални мировни уговор у региону који је био жариште супарничких сила, како би побољшао свој спољнополитички кредибилитет.“
Коментар не делује убедљиво, не само због тога што је „косовска тематика“ слабо употребљива у предизборној кампањи, већ и зато што, како њујоршки коментатор примећује „ново отварање разговора између Косова и суседне Србије, руског савезника, који подржавају САД, већ изазива контроверзу у Европи, где дипломате сматрају да би се Европска унија могла сместити у проблем“. Полемика Ишингер – Гренел доказ је тога.
Какав ће спољнополитички креидбилитет осигурати Трамп ако отвори још једну кризу у односима са ЕУ? О Гренеловој иницијативи нису биле шире обавештене ни заинтересоване структуре у самом Вашингтону, владине или невладине.
Дакле, све указује да је „Гренелов састанак“ једнострана одлука, па су и његови домети, суштински – ограничени. Уосталом, у Србији до тог дана тешко да ће бити објављени и коначни резултати избора (уобичајено поновно гласање барем на неколико места), нема „верификованих“ посланика, нема легитимне Владе, док је Тачи у опозицији, са скромном подршком и у најављеном одласку из политике.
Чему онда овакавц приступ?
Изгледа да у свему име симболике, при чему се на видовданску уопште није обазирало.ž
Прво, након посета Лајчака Приштини и Београду, па Лаврова Србији, те Вучића Москви, завршетак циклуса је у Вашингтону, тек да се од стране Беле куће укаже да они воде главну реч.
Друго, показана бруталност је најава како ће убудуће ти састанци изгледати. Својевремено, 2008. године, Холбрук је апеловао на ЕУ да јасно каже како „неће примити Србију у чланство све док та држава испољава претензије ка Косову и сматра га делом своје територије.“
Дакле, методологија пребацивања директне одговорности на учеснике у дијалогу, са јасно предоченим последицама.
Само, за разлику од Холбрукове, Гренелова позиција посредника није ни изблиза тако комотна. САД су биле неприкосновене, ЕУ их је следила у свакој прилици, преговарачки потенцијал Русије значајно мањи. Гренеловање не може бити холбруковање.
И треће, овако се у старту минира Макронова најава да ће кључни тренутак бити долазак Вучића и Тачија у Париз. Убрзавање преговора последица је „туче“ САД и ЕУ, иако се нигде не жури ни Приштини нити Београду. Отуда и брзоплетост и подгревање нереалних очекивања.
Прочитајте још:
