Гренел је, у интервјуу за америчку Њузмакс телевизију, изјавио како Београду и Приштини предлаже кинески модел економске сарадње по угледу на специјалну економску зону у кинеском граду Шенжену.
Денда наглашава да је нејасно на шта је Гренел мислио – на „мини Шенжен“ или „мини Шенген“, али ако је мислио на „мини Шенжен“, нејасно је која би територија чинила специјалну зону између Србије и Косова и Метохије – да ли би то било Косово, Косово и Србија или цео Балкан, каже Денда.
„Овде може да се примењује оно што су искуства у привлачењу страног капитала, заједничких фирми, интегрисања економије на принципима на којима си интегрисане кинеска и стране економије и Шенжену“, објашњава Денда.
Због непознанице која би територија чинила специјалну економску зону, тешко је дефинисати и тумачити Гренелову изјаву док не буду познати детаљи, додаје он.
Како је настала зона Шенжен
Наш саговорник био је дописник агенције Танјуг из Кине, када је, августа 1979, основана специјална економска зона у Шенжену, уз још четири сличне зоне на југу и југоистоку Кине.
Оснивање ових зона Денда карактерише као историјске и визионарске кораке тадашњег кинеског руководства на челу са Денг Сјаопингом. Тада се Кина први пут у историји својевољно отворила према иностранству – према сзтраном капиталу и страном бизнису.
„До тада су Кину стално насилно отварали. Сећамо се XIX века и упада британских и француских трупа у Пекинг и на југ Кине, Опијумских ратова, затим упада Јапана на почетку Другог светског рата. Тада је Кина, како је сам Денг говорио, први пут одлучила да се својевољно, сама, отвори према свету, да почне да се економски развија и да учи од других, што је такође веома битно“, каже Денда.
Оснивање специјалних економских зона подразумевали су одлуку да се на одређеним географски ограниченим просторима организују производња, економски односи, трговина, порески систем према узору на капиталистичку привреду и да Кина почне да се учи од успешних економија тога времена, додаје наш саговорник.
Зоне су изграђиване на четири основна принципа – да се изграђују ослањајући се на привлачење и коришћење страног капитала; да првенствене економске форме буду заједничка кинеско-страна улагања, али довођење фирми које су у потпуности у страном власништву; да се из зона што више извозе и да се економске зоне заснивају на тржишним законитостима.
„На та четири принципа почела је да ради специјална економска зона у Шенжену, надомак Хонгконга. Данас је Шенжен град од близу тринаест милиона становника. Када данас прелазите из Шенжена у Хонгконг, не видите ту огромну разлику, коју сам ја видео, када сам прелазио из Кине у Хонгконг. Данас се не види никаква разлика, ни урбанистичка, ни архитектонску, нема разлике ни у начину живота. Данас је то готово спојен град“, описује Денда развој Шенжена од рибарског села од око тридесетак хиљада становника до једног од најмодернијих урбаних центара у свету данашњице.
