Вашингтон је инвестирао највише, Медлин Олбрајт се око тога баш потрудила, чак је и Ибрахим Ругова скрајнут не би ли се прокрчио пут њеном пулену, али су се око њега мотали и европски емисари. Захваљујући Пјеру Пеану, публикована је информација о солидним везама тадашњег лидера злогласне „УЧК“ са француском контраобавештајном службом и то, да све буде драматичније, мимо знања генералштаба и осталих обавештајних структура у Паризу. Да ли се ова веза завршавала на похађању контраобавештајног курса или је Тачи том приликом и заврбован, а што се такође у гласинама помињало, никада нећемо сазнати!? Чињеница је да однос неких кругова у Француској према Тачију остаје посебан, зато је добио ексклузивну локацију на бини током обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, иако му по уобичајеном протоколу то место није могло припасти. За закључак је важно подвући да политичар у чију се каријеру тако дуго, тако интензивно и са више различитих страна улаже, не може бити олако одбачен због опструкције једног сусрета. Мада ће му каријера, након свега, бити окончана.
Докази против Тачија
Да, против Тачија има доказа. И то на разним странама. У судском процесу „Дреница 2“ заштићени сведок „А“ у новембру 2014. године изјављује како је Тачи наређивао убијање „српских шпијуна“ у селу Ликовац. Осумњичени у овом процесу су, између осталих, Сулејман Селими и Сами Љуштаку. Међутим, тешко је очекивати да ће Тачи због овога бити и осуђен. „Сведок А“ још додаје да је све те активности албанских терориста „плаћала Америка“. Баш због тога што је „плаћала Америка“ Тачи је и „незгодан“ саучесник. Умешан је у разне ствари, присутан на различитим местима, судеоник је поверљивих разговора и још тајнијих (пара)војних операција. Где је у свему томе трговина органима и претходно киднаповање више стотина Срба? Где је у свему томе наоружавање „УЧК“? Да ли су Албанци плаћали оружје „нарко доларима“? Суд који је формиран, а због начина на који је формиран, не улива поверење, не оставља много места за оптимизам у причи о „кажњавању свих злочинаца“ и давању одговора на постављена питања. Као и у другим приликама, у политичким коридорима и кулоарима биће пронађено неко „решење“ како би се све завршило у „вишем интересу“. И вук сит и овце на броју. Ипак, исто као што је тешко очекивати да ће Тачи бити осуђен за наведена злодела, тешко је и очекивати да ће наставити каријеру. Вест о „најави подизања оптужнице“ одјекнула је светом, зазвечала по медијима и друштвеним мрежама, толико да се Еди Рама забринуо за „судбину Косова“ и експресно допутовао у Приштину. Након ових дешавања и званичних реакција које су уследиле, Тачи не може још дуго остати у политици. Цела игра око „најаве (не)потврђивања оптужнице“ није усмерена ка „утврђивању истине“ и „правде за жртве“, већ да би се Тачи послао у политичку пензију. Гренел, који је, барем на кратак рок, у овој представи постао губитник једнако колико и Тачи, само је ту колатерална штета. А за смену Тачија своје разлоге имају и Вашингтон и Брисел.
Да ли је Тачи постао оптерећење
На западној страни Атлантика, барем у институцијама и међу појединцима који се Балканом баве озбиљно већ четврт века, нису задовољни Тачијевим претераним солирањем и нетранспарентним разговорима о разграничењу, како због неприхватљивости саме идеје, тако и због тога што је својим понашањем тотално дестабилизовао албанску политичку сцену. Нема више негдашње „хомогенизације“, тај систем је сада тешко споља и контролисати, а камоли усмеравати га. Тачи је постао превелико оптерећење, фактор нестабилности, узрок све већих и острашћенијих подела међу Албанцима. На источној страни Атлантика све је уочљивији умор од балканских стабилократија. Дуго је ЕУ толерисала америчку подршку сваком балканском лидеру који покаже спремност да следи атлантистичке геополитичке циљеве. Било да се радило о учлањењу у НАТО, санкционисању Русије, куповини америчких авиона, разним преговорима у Преспи, Вашингтону... Уступак Белој кући, Пентагону или Стејт департменту гарантовао је још коју годину власти и то са „одрешеним рукама“ на унутрашњем плану. Између геополитике и демократије, слободе медија и скрупулозног поштовања закона, предност се даје првом. Саветодавна група за Балкан у Европи констатује да се због стабилократије уоквирио „западнобалкански образац демократског назадовања“ који је „институционални и лични“. У почетку тихо, а сада све гласније, у Бриселу се може чути да ЕУ плаћа превисоку цену зарад подршке америчким интересима који укључују „одржавање стабилности“ на Балкану. Јер, упркос свему, Балкан и даље остаје нестабилан. Због те наводне стабилности Косова подржавали су и Тачија, годинама, практично га прихватили као јединог легитимног преговарача, жмурили на све што је радио, избрисали његову „терористичку прошлост“.
Хоће ли ЕУ постати гарант стабилмности, уместо Тачија
Да ли је због свега тога Косово данас боље место за живот него што је то било пре десет година? Изгледа како ЕУ жели да се врати на изворне принципе, да стабилност гарантује трајност институција и функционалност система, а не локални лидери, неприкосновени у сваком погледу. Изгледа, наравно, и да тако крупну ствар у овом тренутку ЕУ, у стању у ком се налази, не може опослити, али је то друга тема. У свему, Тачи је прва жртва, први балкански политичар који плаћа цену неуспеха покушаја стабилизације регионалних прилика политиком „играња“ на лојалне појединце, таман да су и аутократе попут Мила Ђукановића. Не коље се во за кило меса, већ се овим потезом најављује сасвим нови приступ, нови покушај ЕУ да се одржи некакав смисао процеса евроинтеграција и оснажи утицај у рубном региону. Инсистирање на демократији и институцијама, уместо на стабилократији и појединцима. Данас је на тапету Тачи, сутра ће се то наставити са неким другим. Кандидата је онолико.
