Када се пре четврт века појавила књига „Емоционална интелигенција“, њен аутор Данијел Големан није могао ни да сања да ће његова сазнања и закључци о овој когнитивној способности временом постати неизоставни део психолошке теорије и праксе.
На српском језику ово дело је објавила „Геопоетика“, која је поводом јубилеја припремила и ново, осавремењено и допуњено издање књиге, с новим предговором, у којем Големан износи савремени осврт на појам и значај емоционалне интелигенције, уз неке сасвим нове увиде.
Страх и паника паралишу цивилизацију
„И најумнији од нас могу да потону у плитке воде разузданих и необузданих нагона. Људи са изразитим ИQ-ом могу да буду изразито невешти водичи у животу“, напомиње Данијел Големан у књизи, истичући да нам управо емоционална интелигенција, као својеврсно „умеће живљења“, омогућава да ускладимо разум и осећања, да будемо задовољни собом, односима с блиским људима, да будемо продуктивнији, опуштенији и да постижемо боље резултате.
Емоционалну интелигенцију, указује Големан, чини неколико аспеката. Пре свега самосвест, а потом и способност управљања емоцијама, самомотивација, препознавање емоција код других и умеће одржавања међусобних односа.
Професор Филозофског факултета у Београду Зорана Јолић Марјановић напомиње да се емоционална интелигенција разликује од осталих когнитивних способности, пре свега академских, по томе што решава задатке засноване на препознавању најдубљих осећања, потреба и жеља.
„Ми резонујемо о емоционално обојеним информацијама, што је потпуно другачије од резоновања о математичким подацима, или решавања вербалних задатака. Овде се доносе одлуке и суди о нечему што је високо емоционално засићено и носи лични значај за вас“, наводи Зорана Јолић Марјановић.
Према њеним речима, високоинтелигентан појединац врло добро може да зна да у некој ситуацији не треба да реагује фрустрацијом, да не би требало да плане услед непријатности, али ипак плане.
„Примарна тенденција у понашању испољи се без обзира на когнитивно схватање да је то неадекватна и неадаптивна реакција на ситуацију. То указује на чињеницу да упркос томе што нешто знамо, не можемо баш лако то да уградимо у своје понашање. За то је потребно време и активан рад“, наводи наша саговорница.
Анксиозност која блокира
Једно од најснажнијих и најнепријатнијих осећања с којима се данас суочавамо на глобалном нивоу јесте страх. То сада није само страх од заразе, реч је о свеопштој анксиозности коју подстичу политичари, медији, друштвене мреже, чак и лекари. Може ли емоционална интелигенција да помогне појединцу, али и друштву, да се с тим осећањем избори?
„Страх помаже да преживимо. Када смо забринути за своје здравље, то је корисна емоција која нам помаже да се понашамо адекватно. Анксиозност је та која нас блокира и когнитивно, и емотивно. То је емоција која је за нас прејака, има снажне телесне симптоме и захваљујући којој се у одређеним ситуацијама понашамо неадекватно. Може да слаби мотивацију, може дугорочно да слаби здравље. Битно да препознамо кад смо анксиозни и да научимо стратегије превазилажења те емоције“, наглашава психотерапеут и професор Гордана Никић.
Многи од нас су се током протеклих неколико месеци суочили са снажним налетима анксиозности, која подразумева и мноштво непријатних телесних симптома.
„То су убрзано дисање, лупање срца, плитак дах, знојење, кочење у телу, подрхтавање гласа, бол и непријатност у плексусу. Обично помислимо да је то опасно стање, да смо животно угрожени, а то нас уводи у панику. Важно је да препознамо да су то симптоми анксиозности. Ако наставимо да их пратимо и дубоко дишемо, најбоље стомаком, временом ће попустити“, наводи Гордана Никић.
Када човека обузме несавладив страх, адреналин и други хормони већ су, објашњава наша саговорница, кренули кроз крвоток да би организам припремили за напад или одбрану.
„Сви центри у мозгу, амигдала, надбубрежна жлезда већ су урадили свој посао, тело је мобилисано и то се не зауставља аутоматски. Не можете наредити телу да не буде анксиозно, него треба сачекати неколико минута да анксиозност попусти. И попустиће, под условом да на когнитивном плану не убацујемо додатна размишљања. Ако то радимо, може се десити да страх, лупање срца и друге симптоме осећамо читавог дана“, упозорава Гордана Никић.
Како пребродити инфодемију
Актуелно питање јесте и реаговање на инфодемију, односно на немогућност да се адекватно информишемо у доба интернета и друштвених мрежа.
Разни портали, настојећи да им текстови буду „кликабилни“, пренатрпани су насловима који шире страх и панику, а који често изопачују садржај текста. Томе доприносе и „анархични“ коментари читалаца. Човек који жели да се информише, уместо да задовољи своју здраву потребу, почиње да се суочава са страхом који личи на параноју.
Зорана Јолић Марјановић истиче да у ситуацији изазваној пандемијом чак и они који умеју да препознају емоционална стања, губе компас под притиском информација и дезинформација.
„Кратак дах, убрзано дисање, осећај као да се гушите - све то личи на симптоме актуелног вируса, а то може још више да збуни људе. Важно је да покушамо да опустимо ситуацију и размишљамо о томе да ли постоји реална опасност и реална изложеност извору заразе, да ли то заиста треба да припишемо вирусу, уместо емоционалној нелагоди. Треба направити ред у томе и своју реакцију прилагодити ономе што је реалност, а не ономе што се пласира као нешто што жели да изазове претерану реакцију окружења“, наводи Зорана Јолић Марјановић.
Бес као извор тероризма и насиља
Иако је, с обзиром на пандемију, страх од тероризма и насиља сада на неки начин у другом плану, то је ипак један од важних проблема цивилизације и изазов на пољу емоционалне интелигенције. Насиље се рађа из беса, а бес је, према речима Гордане Никић, осећање које има најразорније последице.
„Бес на плану понашања има тај незгодни део: увек се припрема терен за окршај. Бес је веома тешка емоција, а за онога ко је бесан и заваравајућа. Имате утисак да сте у праву, сужена је перцепција, не виде се сви аспекти сукоба, као ни туђа тачка гледишта. Агресивно понашање не доводи до решења него до сукоба, али и претерано пасивно понашање може да има озбиљне последице по нас. Дугорочно, када прогутамо нешто са чим се не слажемо, нагомилавамо страхове и угрожавамо здравље“, наводи Гордана Никић.
Према њеним речима, друштво занемарује могућност да се појединац учи од малих ногу да се на адекватан, објективан начин заузима за себе и да увек стане иза онога што мисли и осећа.
„Полазимо од тога да је агресивно или пасивно реаговање добитна комбинација, а у ствари је то најштетније. Много тога би се променило када бисмо децу од малих ногу учили асертивности и сарадњи, на томе и Големан инсистира. Показало се да сви програми који су тако постављени, који развијају разумевање другачије тачке гледишта, не само сопствене, у старту смањују бес. Чим заузмемо перспективу оног другог, бес се топи“, закључује Гордана Никић.
