Овако психолог Александра Јанковић за Спутњик одређује личну одговорност у борби са вирусом корона. Она сматра да у овом случају лична одговорност значи развијање осећања које је потпуно другачије од осећања да су сви људи око нас наши ближњи. Актуелна епидемија је, према њеним речима, одлична прилика да се развије осећање припадности заједници, солидарности, препознавања проблема које има друга особа, размене на нивоу жаљења и проблема које имамо једни с другима.
Шта подразумева лична одговорност
„Лична одговорност овде подразумева и да ми заправо не штитимо само себе, него заиста оно што је отприлике дефинисано као чојство, штитимо друге од себе самих, јер не знамо шта у себи носимо. Лична одговорност овде је заправо негде круна свега и неког нашег индивидуално-психолошког развоја. Ако смо до сада често на личном плану били веома неодговорни, колико год да смо рецимо одговорни на професионалном, време је да то уврстимо у неко своје узрастање и да направимо корак у неку, ја бих рекла, нову нормалност, али квалитетнију. Тако што ћемо мало више уважавати потребе других, тако што ћемо у ситуацијама када се ми не осећамо добро, просто пробати да их заштитимо, или чак кад се јако добро осећамо, али нисмо сигурни шта са собом носимо, развити то осећање да је неопходно заштитити другог и негде уважити можда његову преосетљивост“, сматра саговорница Спутњика.
Јанковићева не разуме какав је смисао прослава у овом тренутку када то, како каже, делује крајње декадентно. Ви нешто славите, а читав свет се бори са нечим од чега се и те како умире, додаје она, уз мишљење да своје индивидуалне потребе морамо да прилагодимо нечем што је опште и заједничко и да научимо да се неке ствари могу одложити, неће нам побећи.
„Разумем потребу људи да прославе, на пример, рођендан, матуру, да имају неке своје тренутке. Али то је све могуће урадити у неком мањем обиму, без тих иконографија које су до сада виђане. А можда нас то подучи нечему и закључимо да огромна количина новца и тај неки непотребни гламур који се прави, често нису оно што нам доноси радост. Радост је заправо у малим стварима“, указује Јанковићева.
Најбољи пример дајемо својим понашањем
Психолог наглашава да лична одговорност није увек пријатна ствар. Она подразумева здраво расуђивање, као и то да својим примером најбоље може да се утиче на понашање других:
„У ситуацијама када сте рецимо хтели да седнете у омиљени кафић, а он је препун, то значи да морате то негде да одложите или да се одрекнете своје потребе. Да сад правите неки циркус или да почнете да изигравате путујућег педагога који ће објашњавати нешто другима и љутити се, тешко да ћете постићи резултат. Можда је боље тада се смирити и рећи добро, овог тренутка то није могуће, али постоје и други кафићи који могу да постану моји омиљени, а на крају крајева, постоји и друго време. Оно што је важно је научити, то је да се помиримо с оним што је наша нужност и неминовност. А најбољи пример заправо многим другима дајемо својим понашањем, не тиме шта говоримо, него тиме како се понашамо и мислим да лична одговорност и смиреност јесу нешто што и на друге делује као бољи педагошки савет или мера, него да им причате сатима.“
Правилан развој свести основ за формирање одговорности
Социолог Урош Шуваковић наводи да је за развијање личне одговорности код грађана веома важан утицај на развој свести о важности адекватног понашања током епидемије ковида 19, те да, ко нема свест, нема ни гриже савести и за њега морају да постоје санкције које прописује држава у оквиру свог нивоа одговорности.
„Наша лична одговорност мора да значи да ми поседујемо свест. Покојни академик Радомир Лукић је направио разлику између правне норме и моралне норме. Код правне норме увек имате санкцију. Тако, ако је држава прописала да морају да се носе маске, онда она мора и да казни онога ко не носи маске у аутобусу. Како ће да га казни? Па, рецимо контролор ће му наплатити казну или да га бар избаци из аутобуса. А санкција за моралну одговорност је грижа савести. Грижу савести можете да имате само ако имате свест о томе шта чините. Та свест мора да се развије код људи. Она није краткорочан процес и ви не можете код људи који су антисистемски расположени, као што су били ови демонстранти испред Скупштине, ви уопште не можете да развијете ту свест. Али зато морате да примените правну норму“, објашњава Шуваковић за Спутњик.
Да би дошло до развоја свести, која ће бити основ за индивидуалну личну одговорност, Шуваковић тврди да је едукација грађана од стране здравствених радника кључна. Према његовим речима, развој интернета омогућио је да се на брз начин дође до разноврсних информација, па и оних непроверених. Тако он указује да није потврђено да се вирус корона преноси ваздухом, већ да је то капљична инфекција и да због тога није неопходно носити маску на отвореном, осим уколико не постоји могућност прављења физичке дистанце.
„То је кључно питање за развијање свести. Неко ко је лаик за медицину, он се опредељује хоће ли веровати лекарима или неће. Важно је изнети му добар аргумент и то на просечном нивоу разумевања, не на научном, већ прерадити то да свако ко има просечну интелигенцију и просечно образовање то може да разуме, зашто треба носити маску“, сматра социолог.
