У Атељеу 212 вечерас ће се премијерно одиграти представа „Лоунли пленет: туристичка тура кроз дис(у)топију“ за чији су концепт и текст задужени Тања Шљивар, Маја Пелевић, Олга Димитријевић, Игор Коруга и Димитрије Коканов.
Комад је сачињен од пет прича које се баве доживљајем света после пандемија вируса корона и планирано је да има седам извођења, за по седморо гледалаца. Глумци представу изводе под маскама, што, према признању једне од ауторки Маје Пелевић, није нимало пријатно.
Мапа унутрашњих доживљаја пандемије
Наслов комада инспирисан је именом водеће компаније из области туризма „Лоунли пленет“ и њиховим издањима туристичких водича за значајне светске дестинације. Играјући се с појмом путовања, ова група аутора води нас у шетњу по згради Атељеа 212, али и кроз њихова интимна искуства изолације.
„Игор Коруга је, на пример, написао текст о свом искуству ковида, и то из позиције особе која спада у додатно рањиву групу, јер болује од ретког имунодефицијентног обољења. Он је писао о свом искуству снажно, искрено и лично. Други су се бавили документарним записима како доживљавају свет. Неко је писао о томе како замишља будућност, као, на пример, Маја у тексту 'Механички пси (не) могу да се заразе'. Сва наша искуства су различита, али су наши текстови у блиској комуникацији једни са другима“, објашњава Олга Димитријевић, коауторка на пројекту.
Стварање у одсуству
За разлику од класичног омнибуса, у којем би свако писао своју причу на тему пандемије, у овом комаду ослушкујемо пет гласова који звуче као различити тонови једног. Томе доприноси и подела улога, у којој сваки аутор изводи туђи текст.
„Концептуализација представе изашла је из начина на који се враћамо једни другима. Начин на који ће Димитрије говорити Мајину причу, Маја Тањину, ја Игорову постаје форма наше међусобне људске размене. То је повратак базичним вредностима у покушају да изнова замислимо како би свет могао да изгледа, што би нас катапултирало ка нечему што није само непрегледни дистопијски пејзаж који је наше тренутно осећање света“, каже Олга Димитријевић.
Уметницима је потребно да раде
Према речима Олге Димитријевић, начин на који су се позоришта тако брзо и нагло затворила у првом налету пандемије и лакоћа с којом се то прихвата, требало би да опомене људе који се баве театром, а који су на позицијама моћи.
„Нама је иначе професија константно угрожена смањивањем буџета за културу, смањивањем буџета за продукције, врло тешким условима за рад. У овој ситуацији предстоји нам да се изборимо за простор за рад. Јер то је могуће. Наша представа то доказује“, говори Олга.
Драматург Маја Пелевић наводи да се искрено нада да ће представа „Лоунли планет“ преиспитати преусмеравање буџета за културу.
„То што уметници примају плате не значи да ће задржати здрав разум. Није ствар у томе да седиш код куће, већ да радиш“, изјављује Маја Пелевић.
Последња станица
На крају путање чека нас непознато – да ли је то позориште које се одиграва у новим, прилагођенијим формама или класични театар који увек иде на све или ништа?
„Мислим да се неће ништа променити. Пре неки дан сам гледао шта се десило после шпанске грознице, сви су носили маске, позориште је било затворено, трајало је три године и ево где смо. Ми и даље играмо најрегуларнији драмски театар. Истовремено се догађа совјетска авангарда и традиционални театар“, закључује Димитрије Коканов.
Због ограниченог броја извођења и публике, мало људи биће у прилици да се упусти у путовање уз „Лоунли пленет“, представом без сценографије, без костима. Само са маскама. Остали ће морати да сачекају да маске падну.
