Идемо на море – са тротоара
Испред галерије, на тротоару стоји сунцобран, да привуче пажњу. Праву поставку чини оно што је у галерији: море.
„Сунцобран и остали реквизити су ту док је галерија званично отворена. Али, право време за посматрање је када је затворена, када падне мрак, јер се тада види пун ефекат таласа који се стварају на притисак дугмета“, открива за Спутњик Андреј, популарни Пијаниста, који не престаје да изненађује својим уметничким акцијама.
Овај архитекта, сликар и улични стваралац аутор је и мурала који красе многе фасаде Београда. О његовој необичној четвртој самосталној изложби „Идемо на море: Варљиво лето ’20“, разговарамо испред београдског МОМЕ, графита на једној трафостаници.
Дубока симболика воде
„Идемо на море јер нас море море. Нажалост или на срећу, ове године због свега што се дешава морамо да будемо на тротоару или на улици где се сада налазимо. Овај сунцобран и то што стоји испред галерије није део поставке, служи само да привуче пажњу. Поставка је море унутар галерије. Најбоље је посматрати га кад падне мрак, тад се осети пун ефекат таласа који се стварају на притисак дугмета.“
Шта представља ово море?
- Море је непредвидиво, море су емоције, море је бура, море је мирно море... Али, море су и море, које нас море. Сви напорно радимо целе године и од детињства знамо да је награда за то годишњи одмор и одлазак на опуштање: на море. Данас је питање да ли је то море на које физички нећемо моћи да одемо или оно, услед проблема, више и не постоји као место за опуштање и одмор. Велика је и дубока та симболика воде, она никада није два пута иста и то је нешто што може да се разуме и кроз овај рад. Све то иде у више слојева, попут слојева најлона који се померају...
Данас би и Дишан био улични уметник
Како пливају посетиоци изложбе, а како њен аутор?
- Један мој рад – пливач који плива узводно на реци Сави представља борбу за културу. Ти си заправо стално у месту, а ако ниси у месту онда идеш уназад. Јер, колико год брзо да пливаш, матица је толико јака да не можеш да је победиш. А кад је реч о посетиоцима, надам се да их моји радови инспиришу да и они нешто ураде, да пливају. Јер, рад је намењен свима онима који су на улици, будући да се са улице једино и посматра, у галерију се не улази. Важно је то истаћи јер на улици нема додворавања, ту једноставно радиш оно што хоћеш. И то је твој рад, твоја порука. Слободан си у свом изразу. Сећам се да је у књизи „Шта гледаш“, њен аутор, иначе дугогодишњи директор Галерије Тејт у Лондону, записао је да би Марсел Дишан, да је којим случајем жив, данас био улични уметник.
Београд, град који има духа
По слободном избору улични уметник, по професији архитекта... Ко је доминантнији?
- Све је то једно. Архитектура и улична уметност су уско повезане. Они који су завршили архитектуру то знају. Улична уметност је заправо присутност, потврда колико је град жив.
Зашто и даље верујете да је Београд, у коме ових дана таласа ово ваше уметничко море, најлепши град на свету?
- Зато што овај град има духа. И тај дух не може да му се убије, ни узме. Знамо шта је све преживео, али се надам да ће он успети да се избори са тим недаћама.
