Милошевић, који је функционер Самосталне српске демократске странке у Хрватској и новоизабрани потпредседник Владе Хрватске, навео је у тексту под насловом „Прича једног Србина из Хрватске“ да у Книн иде као потпредседник Владе задужен за људска права. Његов пост преносимо у целости.
„Као члан Владе, Србин из Хрватске, свјестан оптерећења ратног насљеђа у друштву које осјећају Срби у Хрватској, али не само они, него и сви грађани Републике Хрватске, морам размишљати рационално и одговорно те покушати допринијети бољем друштву и грађењу културе мира.
Није ми било лако донијети ову одлуку како због приватне обитељске трагедије, тако због свих оних Срба који су у Олуји неког изгубили, оних који су у избјеглиштву као и оних који су се вратили иако им је процес повратка опструиран. Судбину тих људи добро знам јер скоро цијели професионални и политички стаж, протеклих 18 година, помажем у рјешавању њихових проблема.
Ових дана док сам размишљао што учинити присјетио сам се својег доживљаја Олује. Саму Олују сам дочекао у родном Шибенику, бринући тих дана за оца који је био мобилизиран као хрватски војник, за своје пријатеље који су били у Хрватској војсци, као и за родбину која је била на другој страни.
Захваљивао сам тих дана Богу што се отац вратио жив и здрав и што су сви које сам познавао били добро.
Након што је отац демобилизиран одлазили смо на село Брибирске Мостине гдје сам свједочио пљачки напуштених српских кућа. Обилазили смо бабу, очеву мајку која је остала након Олује тамо живјети. Није хтјела напуштати своју кућу, није хтјела поћи ни к нама у Шибеник.
Почетком рујна отишао сам у Ријеку због факултетских обавеза. Седмог рујна касно поподне назвала ме сестра. Ишла је с ћаћом обићи бабу.
Нашли су је мртву, била је убијена ватреним оружјем из непосредне близине. Убојица је пронађен случајно због властитог бахаћења, сматрајући да нитко неће истраживати убојство „четникуше“, како је сам рекао. Осуђен је на 7,5 година, да би изашао за 3,5 године, након што је добио предсједниково помиловање.
С теретом ове обитељске трагедије, па и кроз бол мојег покојног оца, одлуку да идем на обиљежавање Олује у Книн ми је било још теже донијети. Мени, који сам добио Домовницу тек након Олује премда сам рођен и цијели живот живио у Шибенику.
У Книн идем отворена срца, искрено, с надом да ова Влада може направити тај тако важан корак, корак према будућности, бољем друштву, друштву разумијевања, поштовања и толеранције и да можемо изаћи из ровова у којима смо укопани. Након 25 година потребно је престати с мржњом, престати с ратом.
А рат за многе у друштву, нажалост, није готов, и то најбоље знају дјеца српске националности која у својим школама морају трпјети стигму због нечег с чиме ни њихови родитељи немају везе, и која морају осјећати кривњу само зато што су Срби. Баш као што је то осјећала моја генерација тијеком и након рата.
Идем, јер желим олакшати њихову будућност. Идем јер мислим да је сазрио тренутак да политика разумијевања и поштовања другог побиједи политику мржње.
Олуја није само војно-редарствена акција, она је и голема колективна траума. За Хрвате је она симбол почетка дуго жуђеног мира и престанка окупације, за Србе је она траума почетка новог егзодуса, страдања, страха, неизвјесности и немогућности повратка у своје домове.
Свјестан сам да мој долазак у Книн неће код већине промијенити два различита погледа на Олују, али сам вољан прихватити сваку гесту које иде ка томе да заједничком толеранцијом и уважавањем сами себе потврдимо као демократско друштво које може остварити суживот и просперитет, без обзира на сваку разлику, па тако и ону у тумачењу заједничке повијести.
Од мог одласка у Книн, пуно је важније градити атмосферу помирења и дијалога у којем као друштво морамо признати и прихватити све жртве без обзира на националност“.
