Митрополит волоколамски гостовао је у интернет-литији, у којој је говорио о положају православља у Црној Гори, али и многим другим питањима. Његово излагање преносимо у целости.
Знамо да сте добро упознати са процесом који се у Црној Гори одвија већ дужи низ година, а посебно се интензивирао у последњих годину дана везано за проблем слободе вјероисповијести, односно закона о Црквама и вјерским заједницама, који је влада Црне Горе једнострано наметнула а парламент изгласао крајем прошле 2019. године. О томе, колико сте упознати са том темом најбоље свједоче Ваши јавни наступи, као и изјаве највиших органа Руске православне цркве, Светог синода и свјатјејшег патријарха Кирила. У којој су мјери људи упознати у Руској цркви и у Русији уопште са овим проблемима? И како Ви гледате на развој догађаја, укључујући и недавне, везане за неуспјеле преговоре експертских тимова Цркве и Црногорске владе?
─ Ја бих хтео да срдачно поздравим све оне који нас вечерас гледају у Црној Гори и у Србији и све оне који нису равнодушни према судбини Православља у Црној Гори. Шаљем свој срдачан поздрав Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и другим архијерејима, који врше своје служење на црногорској земљи. Хтео бих, на првом месту, у име Његове Светости патријарха Московског и целе Русије Кирила, као и у своје лично име и у име Руске православне цркве, братску Српску православну цркву да уверим да имају нашу потпуну подршку. Желим да изразим своје дивљење подвигу исповедништва који испољава данас православни народ у Црној Гори. Прилози које сам видео оставили су на мене снажан утисак, они су били преношени и на нашим централним руским телевизијама, где сам видео десетине и стотине хиљада широм црногорских градова који исповедају своју веру, и ти снимци су оставили снажне утиске уопште на цео наш верујући народ у Русији и наравно да сви бринемо за судбину Цркве у Црној Гори. И поздрављамо то што су православни верници Црне Горе, који због епидемије немају могућност да се окупљају на улицама на овом интернет простору решили да исповедају своју оданост Православљу.
Дешавања у Црној Гори - директан напад власти на канонско Православље
То што се данас дешава у Црној Гори ми доживљавамо као директан напад грађанских власти на оно што је вековна традиција и својина Православне Цркве у Црној Гори, и ти напади нису на српску Цркву, ти напади су на канонско Православље. Православље, то је васељенска вера. То није нека вера византијска, руска, српска или црногорска. У сваком народу и у свакој земљи та истинска вера има своје национално изражавање. Али, канонско устројство цркве и њена административна организација се никада нису поклапали са административним границама држава, и многе из православних цркава су многонационалне.
Руска православна црква није само црква Русије. То је црква и Украјине, Белорусије, Молдавије, балтичких република и држава Средње Азије. То је црква која има своју јурисдикцију и у Јапану и у Монголији и у Кини и у свакој од тих земаља Православна Црква има одређене националне одлике и оних простора у којим функционише. Али све те помесне цркве у склопу су једне помесне Руске православне цркве. Исто тако и Српска православна црква постоји не само у Србији него и у другим државама. И када политичари говоре да морају да створе своју Црногорску православну цркву, одвојивши је од Српске православне цркве, ми се са тим не можемо сложити. Зато што је Црква устројена тако да она самостално треба да решава своја питања, а не могу црквена питања да решавају политичари. Политичари треба да се баве црквеним питањима, дипломатским питањима, да се брину о социјалној сигурности становништва. Политичари не би смели да се мешају у унутрашња питања Цркве, у црквено устројство.
Владајућа структура у Црној Гори, односно Демократска партија социјалиста, на свом партијском конгресу у план и циљеве за будућност уврстила је и стварање своје аутокефалне „цркве“. Како гледате на ту појаву, посебно имајући у виду да се ради о секуларној партији грађанске оријентације?
─ Христос је рекао: „Саградићу Цркву и врата адова неће је надвладати“. Данас видимо политичаре који кажу: „Ја ћу да створим своју цркву“. Посао политичара није да стварају цркве већ да стварају политичке партије, а стварање и организација цркве је прерогатив црквених људи. Знамо да су се историјски границе Цркве мењале. То није нека чињеница која се не може померити. Напротив, то је један веома померљив процес. Међутим, тим процесом не треба да руководе политичари. То је, искључиво, унутарцрквени процес, и уколико нека од политичких партија поставља у своје планове стварање неке нове цркве, шта то значи? Да она нема више чиме да се бави? Да је она решила сва социјална питања? А постоји такав израз као слобода савести и слобода вероисповести.
Није на политичким партијама да стварају нове цркве
Уколико грађанска партија секуларне оријентације даје такве најаве да ће организовати и стварати своје цркве, то је директно мешање у унутарцрквена питања у која политичари ни у којем случају не би смели нити би требало да се мешају. Такође, то је кршење права слободе вероисповести и савести. Желим само да вам наведем пример: Римокатоличка Црква има своје епархије и структуре у многим деловима света. При томе, црквени центар те Цркве се налази у Риму.
Недавно је у Народној Републици Кини била таква ситуација где је кинеска власт захтевала да Римокатоличка Црква Кине буде одвојена од Рима. Међутим, са тачке гледишта римокатолика, то је ненормална појава. На крају, кинеске власти су ступиле у контакт са Римокатоличком црквом, у дијалог са њима и дошли су до закључка да кинески римокатолици могу као свој центар да признају Рим. И у овом случају Рим је духовни црквени центар за све католике у свету. А, на пример за православне, који су верници Руске православне цркве, и то не само оне православне који живе на територији Русије, већ и на територијама које сам раније поменуо, духовни и црквени центар је у Москви. И морамо да знамо да то није политички већ духовни центар. И иста је ствар са Српском православном црквом која има структуре у разним државама. Међутим, њен духовни центар је Српска Патријаршија, који се тренутно налази у Београду а некада се налазила у Пећи. Исти је случај и са Руском православном црквом, чији се духовни центар налази у Москви. Међутим, он се некада налазио у Кијеву. И из тог разлога, политичке партије не треба да се упуштају у авантуре са стварањем нових цркава. Дајте црквеним људима да сами решавају своја питања и своје проблеме.
Ових дана предсједник Црне Горе је изјавио да се Српска црква одупире дијалогу са црногорским властима и да нема договора, будући да добија такве инструкције из Москве и Београда. Такође, такве оптужбе често чујемо од разних политичара и аналитичара већ дужи временски период. Какав однос има Руска православна црква према сестринским помјесним црквама, а у том смислу и према нашој? Јесу ли оправдана оваква мишљења?
─ Руска православна црква не може да даје неке инструкције сестринским помесним црквама, али она може да их подржи, на првом месту молитвено, што она и чини. Ја желим да напоменем и то да везе између Руске православне цркве и Српске православне цркве имају своју многовековну историју, и такође желим да напоменем о оним дубоким историјским везама које постоје између руског православног народа и црногорског православног народа.
Канонска црква има подршку Русије
Није у Русији, већ је у Црној Гори настала она чувена пословица „Нас и Руса - 300 милиона“. Јединство наших народа је запечаћено и крвљу наших војника, који су своју крв проливали за ослобођење балканских земаља. И то је историја која је за нас света. И ми наравно подржавамо српски народ и црногорски народ и подржавамо и подржаваћемо Цркву у Црној Гори и Србији. Али, наравно, подржаваћемо ону канонску цркву, а не неке расколничке групације, оне које себе називају православним, а у суштини су самозванци и самопосвећеници.
Познато је да је Руска православна црква, у протекле две деценије приликом разних турбулентних превирања, везаних за црквено-државне односе у Црној Гори, била спремна да подржи сваку иницијативу у погледу побољшања и регулисања тих односа. И осим редовних сусрета и контаката са представницима Српске православне цркве, имали сте сусрете са највећим представницима црногорске власти. Познато је да је господин Ђукановић у Москви имао сусрет са блаженог спомена патријархом Алексејем Другим. Такође, садашњи патријарх Кирил, приликом освећења Саборног храма у Подгорици имао је такав сусрет. Ви, приликом своје посјете Црној Гори 2011. године, имали сте сусрете са државним врхом наше земље. Каква је Ваша порука црногорским властима на данашњи дан?
─ Наша порука је веома проста: даље руке од канонске и православне цркве! Дубоко смо убеђени да они политичари који се мешају сада у црквено питање у Црној Гори, не раде само лоше, већ и дубоко антинародно дело и да иду против свог народа. О томе и сведоче десетине хиљада људи који су излазили на литије по целој Црној Гори. О томе сведоче потписи лекара, учитеља, војника, адвоката, професора и свих оних људи који ових дана сабирају своје потписе и тиме исказују подршку правој Црногорској православној цркви која је јединствени део Српске православне цркве. У тој ситуацији, држава, која је отишла против канонске цркве,посведочила је да је отишла против свог народа.
Црногорским властима иде у корист да подрже СПЦ
Наша порука црногорским властима је веома проста: зауставите се, размислите и прекините са прогоном и са завршавањем дела које сте започели. Још до почетка ове епидемије, изгледа по наредби председника Ђукановића, мени се обраћао и амбасадор Црне Горе. Донео ми је чувени закон, који је већ усвојен са преводом на руски језик и покушавао је да ме убеди да никаква дискриминација православне цркве тамо не постоји. Ја сам тамо прочитао неке ствари које ћу рећи сада по сећању, а уверен сам да ви боље знате текст тог закона.
Прочитао сам да сва црквена имовина која је саграђена до 1918. године аутоматски постаје државно власништво, а тек на основу тога нека државна управа или неко Министарство може да решава којој религиозној структури ће доделити одузету имовину од канонске цркве. И тада сам рекао господину амбасадору, имајући у виду власт у Црној Гори, да ви стварате такву атмосферу где омогућавате национализацију и отимање црквене имовине са могућношћу додељивања исте неким другим структурама. То је веома опасан пут и желео бих, обраћајући се црногорским властима, да кажем следеће: Уколико желите подршку народа, не идите против Цркве. Подржите Цркву и вас ће подржати народ.
У Вашим ранијим интервјуима, посебно у програму: „Црква и свијет“ видјели смо да сте повлачили паралеле између актуелне ситуације у погледу односа према Цркви у Украјини и Црној Гори. Не можемо да не примијетимо да се ни у Украјини, нити у Црној Гори та тема не проблематизује од стране не само вјерујућих људи, него уопште од друштва у цјелини. Проблематизација и у једном и другом случају долази управо од државног врха. Зашто се то дешава?
─ Ситуација у Црној Гори нас, заиста, подсећа на ситуацију коју смо могли да видимо у Украјини, у време владавине председника Порошенка. Господин Порошенко је, такође, у време своје предизборне кампање као један од главних циљева ставио одвајање Украјинске православне цркве од наше РПЦ. Мислио је да ће преко тога обезбедити своју политичку будућност и свој други председнички мандат. Због тога је направио договор са патријархом Вартоломејем.
На нашу велику жалост, патријарх Вартоломеј је подржао те политичке амбиције и легализовао црквени раскол у Украјини и тај чин, ни у ком смислу, није решио питање украјинског раскола зато што канонска Црква, као што је била и остала је у јединству са РПЦ, а расколници су остали у расколу. У том расколу у Украјини постоје људи који нису имали, чак, ни трага од архијерејске хиротоније. То су, такође, самозванци и самопосвећеници и никакав Томос патријарха Вартоломеја им није могао дати легитимитет. Говорити о томе како се завршила политичка каријера председника Порашенка је непотребно, то је добро познато. Он је целу Украјину обилазио са тим несрећним Томосом, а на изборима је пропао, изгубио, како би се код нас рекло, срамотно. Томос није помогао.
Црква и народ - једна целина
Мислим да велику грешку чине они политичари који стављају акценат на црквена питања у склопу својих предизборних кампања. Тим пре када се политичар не труди да добије подршку Цркве, него напротив, жели да уништи Цркву у своје политичке циљеве. То јест, њему се не допада та Црква која постоји сад у Црној Гори, већ жели да створи неку другу, али Црква и народ су једна целина. Онда би можда и народ требало заменити неким другим народом? Сматрам да је реч о политичкој кратковидости и политичком авантуризму.
Поменули сте односе између РПЦ и Константинопољске патријаршије. Могли смо видјети, и поред оптерећених односа, приликом доношења решења и промјени статуса цркве Премудрости Божје Свете Софије и њеног претварања у џамију, крајње негодовање у Руској Цркви због тог чина и то са највиших и са Ваше лично адресе. Шта нам можете рећи на ту тему? Да ли то може бити повод за превазилажење неких разлика?
Желео бих само да напоменем да је руски патријарх Кирил први од православних првојерараха подигао свој глас против претварања Цркве Свете Софије у џамију када је већ био припремљен акт и решење о томе, међутим, још није ступило на снагу. Одмах за Његовом Светошћу државна Дума Руске Федерације исто је изјавила своје негодовање поводом тог питања.
Промена статуса Аја Софије - ударац за цео хришћански свет
Постоје неки новинари код нас у Русији, у Украјини који говоре да је патријарх Вартоломеј сам крив што је Света Софија поново постала џамија. Кажу да је то као једна врста казне зато што је он поделио православље. Али, ја са том тврдњом никако не могу да се сложим зато што је Света Софија константинопољска општеправославна светиња. За нас Русе она има посебно значење. Када је равноапостолни кнез Владимир решавао коју веру треба да прими руски народ, послао је своје изасланике на разне стране да би видели где и како се ти људи моле, и која од тих вера ће бити најближа руском народу. Да дођу, да виде и да му кажу. Ти изасланици кнеза Владимира били су у Јудеји, били су код муслимана, били су код западних хришћана и на самом крају дошли су у Константинопољ. И када су ушли у дом Премудрости Божје у Константинопољу – Свету Софију, када су видели како је уређена унутрашњост, те скупоцене мозаике и чули благозвучно појање хорова у Светој Софији и присуствовали богослужењима, када су се вратили и све те утиске пренели кнезу Владимиру, рекли су: 'Ми нисмо знали да ли се налазимо на земљи или на небу. Управо та посета изасланика кнеза Владимира је одредила у ком правцу и како ће се сам кнез Владимир одредити, а у име његово и цео руски народ за православно хришћанство.
Претварање Цркве Свете Софије у џамију је ударац за цело православље и не само за њега, ја бих рекао за цело хришћанство, уопште. То је ударац који је нанео бол свим хришћанима и веома тешко се носимо са тим болом. Поједини код нас, такође, говоре да је патријарх Вартоломеј могао да спречи претварање цркве Свете Софије у џамију, али да он то није урадио. Ни са том констатацијом, такође, не могу да се сложим. Он то није могао да уради, исто тако, као што већ дуже време не може да добије дозволу за отварање богословске школе на острву Халки.
Турске власти игноришу патријарха Вартоломеја, зато су му руке везане
Васељенски партијарх Вартоломеј није могао да утиче на одлуку турских власти о промени статуса Аја Софије, јер га оне не схватају озбиљно и игноришу га. Нас, наравно, веома ражалошћује чињеница да је православни свет примио тај тужан догађај изнутра подељен. Не само да нам наносе ударце споља, већ и сами себи то чинимо изнутра. То је веома тужна чињеница. Али, у нашим животима постоје и радосни моменти. Недавно је у Москви освештан велики храм у којем ће да се моле наши војници, а у Београду се приводе крају радови на унутрашњем осликавању и украшавању Храма Светог Саве. У том благочестивом делу учествују руска држава, РПЦ и наши мајстори мозаичари. Надамо се да ћемо у скорије време, када буду сви ти послови завршени, долазећи у Храм Светог Саве у Београду, улазећи у њега, моћи да се осећамо као они изасланици кнеза Владимира када су ушли у Софију.
Захваљујемо Руској православној цркви, руској држави, руским умјетницима на њиховом великом доприносу у изградњи нашег Саборног храма, не само Београда већ и читаве СПЦ. Што се тиче односа Цркве и државе у Русији констатовано је да су недавно изгласане нове уставне промјене и да је Руска православна Црква имала своје предлоге на ту тему. Какав значај тих уставних корекција за Цркву и за руско друштво уопште?
─ На првом месту у Уставу Русије данас се помиње име Бог и то је веома значајно за све верујуће људе у нашој земљи, не само за православне него и за друге религије. Због тога су и друге религије у Русији једнодушно подржале те уставне промене. Такође, све традиционалне религије у нашој земљи су подржале и ону уставну норму која каже да је брак савез између мушкарца и жене. Тамо имамо и друге измене које се тичу побољшања социјалног статуса нашег народа, на пример члан о обавезном повећању пензија, као и чланове о заштити мајчинства и деце од стране државе и те уставне промене одговарају оним очекивањима нашег народа и зато их је већина нашег народа и подржала.
Прочитајте још:
