У објашњавању светској публици „искрене сумње да су то урадили Руси“ (Ентони Фаучи, Вашингтон), лек је већ назван „Путиновом вакцином“, за немачке стручњаке ово је „безобзирно“ (Петер Кремснер, Тубинген), а за енглеске „лакомислена и блесава одлука“ (Франсоа Балокс, Лондон).
Чекају се докази, научно доказане и образложене потврде, реч мора дати струка. Као да у Русији струка не постоји. Иначе, ово није први пут да се мешају политика и „струка“. На пример, како подвлачи Кирил Димитријев, педесетих година су јапанске власти дуго одбијале да дозволе увоз совјетских вакцина против дечије парализе. Зато што су совјетске! Напослетку, то су учинили, али је за нечију децу било касно. Притом, за разлику од педесетих, данас је много више политике у свим областима јавног живота, па тако и када се говори о пандемији и вакцини. Отуда и сасвим озбиљно постављање питања – да ли су Руси могли нешто овако да ураде!?
Процес вестернизације, који врхунац доживљава почетком деведесетих година, био је свеобухватан и свепрожимајући, није се односио само на економске токове и популарну културу.
На пољу науке, рецимо, у огромном броју мањих држава (европских поготово) приликом квантификације резултата рада истраживача или се искључиво узимају у обзир или се више бодују референце остварене у часописима на америчким или европским рејтинг листама. На томе почива цео систем. Треба ли уопште напомињати да је број руских или кинеских публикација на тим списковима толико мали, да практично представљају статистичку грешку.
Једноставно, незападни актери су у овом процесу маргинализовани или су из њега уклоњени. Последица оваквог приступа је да се напредовање науке, технолошки успеси и развој човечанства уопште у главама читаве армије јавних делатника (међу њима и великог броја истраживача политичких процеса) везују само за западне центре. Једноставно, у њиховом видокругу нема никог другог осим „цивилизацијског Запада“. И како онда сада објаснити да у Русији постоје капацитети за овакве домете!? Нажалост, велики број људи који имају утицаја на значајне политичке процесе остаје у том режиму „замрзнуте слике од пре четврт века“, мисле да се ништа није променило. У њиховом „паралелном“ универзуму, дакле, у овом случају се и не може радити о било чему другом него о руској пропаганди.
Постоје и они који не сумњају
Међутим, испоставиће се да је то, посматрано са становишта утицаја у глобалној равни, ипак став са ограниченим дометом. У међувремену, само два дана након објављивања вести на коју се у „западној половини света“ реаговало неверицом и оповргавањем, интересовање за руску вакцину показало је више од двадесет држава, што је потенцијална поруџбина од милијарду доза. Постоје и они који не сумњају. И у данашњем свету није их мало.
Није их мало зато што је, најпре, опало поверење у „струку“. Фаучи сумња у Русе, али исто тако се испоставило да огроман број људи (Американаца, пре свих) сумња у Фаучија. О суноврату утицаја локалних ауторитета у мањим земљама не треба ни трошити речи.
Где се завршава политичко, а почиње научно објашњење када је реч о пандемији, више није јасно. Неповерење је толико да су, највероватније, проценти „уплашених од короне“ и оних који мисле да се ради о светској завери отприлике изједначени, док највећи број људи остаје потпуно збуњен, не знајући више ни које мере да примењује, нити како да се постави према свему. Ако првенство има струка, онда се морало другачије одговорити на став француског нобеловца Лика Монтања како је „ковид 19“ вирус створен вештачким путем. Уместо за ширу јавност смислених одговара и пратеће расправе, нобеловац је проглашен „контроверзним“ и брзо дискредитован као легитиман саговорник. Истовремено, праве контроверзе везане су за генералног директора Светске здравствене организације, па је кредибилитет ове организације толико пољуљан, да је Доналд Трамп решио да се Сједињене Државе из ње повуку.
Улог и за изборе
Највећи „политички улог“ су управо у САД, где се пандемија (зло)употребљава у функцији подизања и обарања рејтинга двојице кандидата на председничким изборима. Последице пандемије су разарајуће, број незапослених је премашио 40 милиона, а социјалне и политичке тензије расту, што је истопило сасвим солидну предност Трампа за освајање другог мандата и „погурало“ Бајдена.
Дакле, што неизвесност буде трајала дуже, а то директно зависи од трајања пандемије, то је победа Бајдена извеснија. Руска вакцина је зато дошла и као спасоносно „политичко оружје“ за Трампа, који је брже-боље обзнанио споразум између федералне владе и америчке биотехничке компаније о „производњи и испоруци 100 милиона доза кандидата за вакцину против ковида 19“.
Ово је оптимистична вест која „усмерава ка горе“ берзанске индексе, најављује почетак новог времена извесности и ублажава напетости. Када могу Руси, зашто не могу и Американци.
Напослетку, посматрајући из угла политике, Путин се никада не би играо са овом ствари ако у њу није стопроцентно сигуран. Не би се са тим играли ни шефови мањих држава, са далеко мањим искуством.
Контрапитање: шта ако се за годину дана испостави да је руска вакцина „шећерна водица“? У политици је, иначе, то врло кратак период. Ко би у свету веровао Путину? Колико би на дуге стазе био пољуљан углед Русије? Како би се након тога уопште вратило поверење у Москву? Ово је исувише озбиљна ствар да би се користила као „лажна застава“ за ширење „малигног утицаја“. Наивно је размишљати да би се могло радити о пропаганди.
Пропаганда оставља краткорочан утисак, доноси резултате који се могу мерити месецима, али истовремено, ако се темељи на нетачним информацијама или лажним вестима оставља катастрофалне контраефекте. Враћа се као бумеранг.
Руска вакцина је прва. Биће после ње и других, делотворнијих и јефтинијих, али је ова прва. Многима је тешко то да сваре, али је тако. Није све у пропаганди. Нешто је и у науци.
