У ширим резултатима посете рекло би се да су сви на добитку, осим Меркелове и Ердогана, оцењује РТС у анализи Помпеове мини-турнеје. Текст новинарке Весне Кнежевић преносимо у целини:
У високу симболичку вредност ове посете треба убројити и њену географију. Помпео је посетио тачно оне четири земље које као слабо наглашена дијагонала југозапад-североисток деле Европску унију на два дела.
Како се констатује, ако се погледа карта Европе, рекло би се да је Вашингтон забио клин у ЕУ и поделио је на источну и западну.
У политичком смислу, посета је била много концилијантнија него што би то одавала њена географска распоређеност.
Америчка страна изгледа задовољна да је домаћини схватају озбиљно, тако кратко пред америчке изборе.
Са своје стране, домаћини су добили потврду да је Вашингтон спреман да толерише неке њихове специјалне интересе, пре свега оне у Бечу, те да их неће кажњавати, барем не док садашња администрација не буде потврђена на изборима у новембру.
Симболика дај шта даш
Аустријски канцелар Себастијан Курц је, ако се имају на уму неке Трампове изјаве, врло омиљен код америчког председника. Трамп га доживљава као „алтернативу за Меркел“, на позицији десно од центра, како се ових дана често понавља у аустријским и немачким медијима.
Трамп, који у спољнополитичком смислу спада у невиније америчке председнике, гледа на Берлин и Беч као германску дијагоналу, некад клацкалицу. Те две земље се упоређују у отворености према Вашингтону — оно што садашња америчка администрација не може да добије од Берлина, респект, покушава да добије од Беча.
„Трампово правило, које је чак доста ефикасно: Берлин треба провоцирати у Бечу, онако као што Париз треба провоцирати у Лондону, Москву у Варшави, Рим у Бриселу, Анкару у Јерусалиму, Београд у Тирани, а Приштину у Вашингтону“, наводи се у тексту.
Поштовање према Вашингтону је актуелно мањинска роба свуда у Европи, највише у Берлину. Зато се посеже за германском дијагоналом: Ако га Меркел више не схвата озбиљно, Трамп ће то покушати да компензује изјавама поштовања које је његов министар Помпео добио у Бечу, још више у Љубљани, а највише у Варшави.
Симболика посете је била добро искалкулисана: Словенија која својим примером делује као магнет за пријем земаља Западног Балкана у ЕУ; Аустрија и Чешка као пацифистичка географска средина ЕУ, Пољска као гарант продужавања ЕУ сукоба Русијом.
Свако је од госта добио неки мали подстицај за будућност.
Ко у ЕУ инсистира на конфронтацији с Русијом, то ће и добити. У Варшави је Помпео потписао међудржавни уговор са министром одбране Мариусом Бласчаком о слању додатних 1.000 америчких војника у Пољску. Тренутно их на територији те земље има 4.500, с тим да Америка још нема посебну војну базу у Пољској.
Пољска влада већ дуго моли Вашингон за озбиљнију војну помоћ у политици одвраћања Русије. Недавно су САД најавиле да ће повући 12.000 својих трупа из Немачке (остаје 24.000), пола вратити кући, пола распоредити по Европи, од тога споменутих 1.000 послати у Пољску.
То је, како се наводи, за Вашингтон потпуни добитак. С једне стране је код Москве појачан осећај нагомилавања НАТО трупа на њеним западним границама, а с друге стране бонус, кажњен је Берлин, за кога су америчке базе велики економски фактор, али и симболичка потврда немачке мирољубивости.
Седамдесет пет година од краја рата, Немци и даље воле да изгледају окупирани, што је порука усмерена на умиривање европских страхова, указује се у тексту.
Ко не жели да се истиче у одвраћању Русије, и њему ће бити испуњене жеље. У Аустрији је Помпео заиграо на историјске стереотипе бечке дипломатије која „у такту валцера“, како је прокоментарисао бечки „Пресе“, савладава све међународне изазове, и то надпросечно успешно у односу на величину земље.
Ако Аустрија жели да остане неутрална, Вашингтон ће то увек подржати, поготово док Беч уредно гласа за продужење анти-руских санкција, иако би их најрадије већ сутра видео укинуте.
Али да би од Америке добила ту врсту респекта, макар за само неколико наредних месеци, Аустрија је морала да промени две битне тачке своје политике. Беч је то учинио радо и из властитих побуда, успут задовољио Вашингтон и изнервирао Берлин.
Велики добитник: Израел
Позитиван став према Израелу и негативан према миграцијама су две тачке где је Беч освојио поштовање америчке стране.
„Аустрија Бруна Крајског је, као и Југославија Јосипа Броза, била екстремно пропалестински опредељена. Генерално је важило правило, после Крајског Крајски, после Тита Тито“, каже се у тексту.
И након одласка Крајског и Тита, обе земље су по навици наставиле са про-палестинском политиком. Осуда Израела је остала опште место читаве европске политике, до пре неколико година по југословенском рефлексу и српске.
Америка је била и остала про-израелска, Европа про-палестинска. Када је постао канцелар, Себастијан Курц је извео Аустрију из пропалестинског блока европских земаља и позиционирао је произраелски.
Конкретно, за једну европску земљу „произраелски став“ не значи неосетљивост према судбини Палестинаца, већ разумевање контрадикције из времена стварања државе Израел 1947.
Тада је одлуком Специјалног комитета Генералне скупштине Уједињених нација Јеврејима допуштено да на територији коју су арапске и друге муслиманске заједнице сматрале својом, оснују државу.
Квака је била у томе да је Јеврејима допуштено стварање државе у непријатељском окружењу, али им је истовремено ускраћен легитимитет да се бране.
Курц је први у дугом низу аустријских и европских премијера који је стао на израелску страну. Можда не толико стао на израелску страну, колико извукао консеквенце из гласања 1947 — или ће се забранити стварање Израела, или ће се разумети и прихватити милитантни рефлекс државе Израел. ЕУ се углавном и даље прави као да не разуме да је то било гласање типа или-или.
У петак тачно у подне, на Јеврејском тргу у центру Беча, одржана је мала симболичка кореографија испред Споменика жртвама Холокауста, каменој белој библиотеци енглеске вајарке Рејчел Вајтрид из 2000.
Горе сећање на Холокауст, доле, испод нивоа улице, затворена плочама, бетоном и земљом, остаци синагоге коју су Бечани око 1200 запалили, скупа са верницима у њој.
Симболичко се крило у перформативном. Најпре је стигло бројно аустријско обезбеђење у униформама и заузело околне уличице у делу града који још носи средњевековни тлоцрт. Онда је стигло бројно обезбеђење америчке амбасаде, они у цивилу. Два хеликоптера су надгледала сцену.
Затим су стигли акредитовани новинари, по обавези добар сат пре него што ће се на тргу појавити Помпео. Онда је на новинарске торбе пуштен белгијски овчар, истрениран за откривање експлозива.
На тако сигуран трг, први су стигли католици са кардиналом Шенборном, добро пре времена. Онда су дошли Јевреји са председником Јеврејске општине Оскаром Дојчом.
Представници две религије су остали на присилној дистанци, поздравили се онако као што то постаје службени поздрав у времену пандемије, склапањем руку у молитви.
У епидемији су се овде искристализовале три могућности „руковања“ —или склопљене руке као Ван дер Белен и Помпео, Шенборн и Дојч; или „руковање“ лактовима као Курц и Помпео, или „руковање“ стопалима, што се често ради, али нико није пробао с Помпеом, вероватно због статике.
После католика и Јевреја, на Трг је стигла америчка делегација. У апсолутној тишини, Помпео је положио венац, односно, како по протоколу обично иде у таквим приликама, оном венцу који је већ био припремљен рекао да може да остане ту где јесте.
Сама по себи, та кратка комеморација на Јеврејском тргу није доказ аустријске произраелске политике, само врхунац кратког процеса у коме је формирана.
Ангела Меркел, од немачке Mutti до турске anne...
Прва ствар коју је Курц направио кад је постао канцелар, било је да Аустрију генерално затвори за исламске миграције са Блиског истока, Хиндукуша и Африке. Чак је два пута добио изборе пливајући на том таласу.
У то име је Курц подигао и повео побуну групе ЕУ земаља против канцеларке Меркел, и против турског председника Ердогана. У суштини, читав концепт Меркелине миграционе политике се већ пету годину своди на блиску сарадњу са Ердогановом Турском. Зависност ЕУ од Ердоганове добре воље је само порасла у том периоду.
Беч је показао неодрживост сваког финансијског и политичког аранжмана ЕУ са Турском тој области. Анкара се одавде гласно оптужује за нео-османску политику у региону и шире.
Аустрија се залаже, прошлог петка поново у видео конференцији ЕУ министара спољних послова, за потпуно прекидање преговора о чланству Турске.
Аустрија и Немачка се разликују и у односу према Западном Балкану: Беч је велики пријатељ њиховог пријема у ЕУ, Берлин под Меркеловом систематски опструише тај процес.
Све те позиције службене Аустрије се допадају Вашингтону. Како коментарише Рајнер Новак, главни уредник дневника „Пресе“, „никад односи између Аустрије и Сједињених Држава нису били тако добри као управо сада под Трампом“.
Док се добар део политичке Европе згражава над иновацијским аматеризмом који се са Трампом уселио у Белу кућу, док европске културне сцене чак затварају нос, Беч уз подршку медија и јавности заправо врло добро сарађује са Вашингтоном.
„Наш проблем нису ни Си, ни Трамп, ни Путин. Наш проблем се зове Ердоган“, изјављује Новак у свом коментару поводом посете Помпеа.
Овдашњи став је да опасност Европи прети с те стране. Не из Русије, не из Кине, не из Америке, већ из Турске, у комбинацији агресивног политичког ислама с елементима ревизионизма и неконтролисане миграције великих бројева.
Меркелова то не схвата, или не жели да покаже да је схватила. Када је недавно избио спор између Атине и Анкаре око турских војних бродова у источном Средоземљу поред Кипра, Ердоган је тражио да Ангела Меркел арбитрира у спору.
Између састанака са аустријским државницима, Помпео се у петак састао и са грчким колегом Никосом Дендиасом, који је само због тога допутовао из Атине. Иако су и Грчка и Турска у НАТО савезу, нема много сумње да ће Трампов Вашингтон, натеран на одлуку, стати на страну Атине.
У читавој констелацији Помпеове посете, било је разумљиво да се гост неће бунити због тога што Беч остаје при изградњи гасовода Северни ток 2, и што нема намеру да Кину искључи из планова за ширење 5Г мреже.
Тај уступак домаћинима је Помпео вероватно лакше поднео него онај у Љубљани, где је морао да слуша затворске приче из романсиране револуционарне младости Јанеза Јанше, закључује се у тексту.
Прочитајте још:
