У гасне коморе су убацивали гасове из тенковских мотора или извлачили сав ваздух из просторија, тако да су људи умирали у року од 30 минута.
„Керстене, ја нисам планирао да уништим Јевреје. Ја сам за њих имао друге планове. То је све на савести проклетог Гебелса“, те речи Хејнриху Химлеру приписује његов масер Феликс Керстен. И данас се још воде полемике о томе ко је у ствари осмислио све.
Крајем 1930. године у Пољској је било два милиона Јевреја, у Варшави више од 400 хиљада. Живели су у разним деловима града, али највише их је било на северу у „јеврејском кварту“.
Са окупацијом Пољске 1. септембра 1939. године почео је Други светски рат. После месец дана је Јеврејима наређено да новац оставе у банкама, а себи оставе 2.000 злота. Пропаганда је почела. Јевреји су били криви и за ширење инфекције.
Током напада на Варшаву нацисти су бомбардовали канализацију, загадио се и водовод, што је довело до брзог ширења тифуса. Тифус преносе буве, прате га висока температура и осип по телу. Без адекватног лечења човек може да умре за неколико дана.
Током лета 1940. године тифус је јењавао, али су га нацисти користили као повод за своје акције. Бојали су се тифуса, који је током Првог светског рата однео пет милиона жртава. Зато су изоловали Јевреје и направили карантин зону. Циљ је био да се сачувају сви остали, пре свега Немци. Односно, епидемије скоро није било, а уведен је карантин. Натерали су Јевреје да сами саграде зид са бодљикавом жицом, висине од три метра и дужине 18 километара.
Површина која је предвиђена за „заразне“ је била 3,4 квадратна километра, а на њој је живело око 450 хиљада људи. Мучили су их глађу и тифус се поново проширио.
„Током Другог светског рата тифус су изазвали Немци. Недостатком хране, воде, сапуна, а затим и када су око 400 хиљада људи окупили на једном месту, узимали од њих све и ништа им нису давали, тада је настао тифус“, рекао је Лудвиг Гиршфелд, бактериолог, лауреат Нобелове награде и човек који је живео у варшавском гету.
Колико је људи погинуло током тих месеци нико не зна. Научници нагађају да је умрло неколико пута више него што се налази у званичним документима – многи су се плашили да говоре о болести.
Међутим, у октобру 1941. године епидемија полако нестаје, нацисти то нису очекивали. По логици ствари, пошто је наступило хладно време болест је требало да се појача, а не да нестане.
„Епидемија тифуса је ослабила, притом током зиме, ситуација је требало да се погорша, а епидемија се смањила за 40 процената. То сам слушао од апотекара и од лекара у болници“, рекао је становсник варшавског гета Емануел Рингељблум.
То је било чудо. Недавно су у Мелбурншком краљевском технолошком институту покушали да истраже зашто се то догодило. Како пише „Science Advances“, они су изучили историјска сведочанства и дошли до закључка да су то чудо направили лекари из гета. Они су држали на стотине педавања о личној хигијени, максималној дистанци и неопходној самоизолацији при појави првих симптома болести. Чак су направили и нешто налик универзитету, где су обучавали студенте медицине и радили научна истраживања на тему глади и епидемије. Организовали су и јавне кухиње како би спасили људе од глади. Ове мере су помогле да се избегну стотине хиљада заражених и десетине хиљада умрлих. Тада су схватили да не могу да искорене Јевреје тако што ће њих оптужити да су криви због појаве болести.
Ове догађаје је у јесен 1941. године коментарисао главни санитарни лекар при нацистичкој окупацији Јоста Ваљбаум:
„Људе ће одвести у Мајданек или Треблинку. Како се не би бунили и не би покушавали да побегну, говорили су им да иду у неки нови смештај. После стаљинградске битке Химлер је наредио да се лешеви откопају и спале. Од тог тренутка нису више сахрањивали људе.“
Историчари не сумњају да су нацисти тада схватили да губе и да ће морати да одговарају.
Прочитајте још:
