На овај начин Саво Штрбац, директор Информационо-документационог центра „Веритас“, оцењује данашњи долазак хрватских званичника, међу којима и председника Зорана Милановића и министра бранитеља Томе Медведа, на комеморацију у село Груборе, надомак Книна, у коме су хрватски војници током операције „Олуја“ починили ратни злочин.
Великодушност хрватских победника — угашено село Груборе
Почињући причу о томе да ли је могуће да се, уз помоћ политичких компромиса, постигне помирење Срба и Хрвата, Штрбац се враћа на почетак века, када су о рату у бившој Југославији у целом региону одржаване конференције, округли столови и научни скупови. Тада је, како каже, прокламована парола „истина, одговорност, помирење“.
„Ми из ’Веритаса‘ смо рекли још, пре помирења и обештећење. Дакле, овде је само делић истине, што ће данас представници Хрватске признати јавно. Одговорности нема никакве, обештећења никаквога, па како онда можда може доћи до помирења“, пита се он.
Штрбац се осврнуо и на Милановићев говор на прослави операције „Олуја“ у Книну, када је хрватски председник цитирао Винстона Черчила: „У рату одлучност, у поразу пркос и отпор, у победи великодушност, у миру добра воља.“
„У Груборима су побијени сви који су доле затечени, уништене, попаљене двадесет и једна од двадесет и четири куће и све штале и стогови сена, сва стока, и у пољу и у шталама. Измасакрирани су ти старци, бачени живи у ватру. И где је ту великодушност победника и добра воља у миру“, каже Штрбац.
Са ким ће се Хрватска мирити, када Срба нема?
Хрватска је капитализовала своју победу у рату, истовремено се приказујући и као жртва, и као победник, а уз помоћ својих ментора, успели су да државу сместе у евроатлантске интеграције. И сада је дошло време да се миримо, коментарише наш саговорник:
„С ким ће се мирити? Доле нема никога, па су их покупили и одвезли и сад ће им можда и предложити да им обнове куће. Коме ће обновити? Отишло је неколико стараца који ће можда и прихватити то, али где нема младих, радно и плодно способних људи, нема ни будућности.“
Штрбац се слаже да Срби у Хрватској морају да пронађу неку формулу за суживот — остали су у Хрватској, деле исту судбину са већинском нацијом и спремни су како би им се приближили на разне компромисе, као што је одлазак на прославу операције „Олуја“, како би хрватски званичници заузврат дошли на комеморацију у Груборе и како би српска села поново добила струју, како би се обновили водоводи и изградили путеви до њих.
Али, долазак на комеморацију ради реелектрификације више од четрдесет српских села не иде једно с другим, каже Штрбац.
„Па то држава која је у свим европским и светским асоцијацијама треба да уради без икаквих условљавања“, каже.
Да би се дошло до електрификације, водовода и путева треба сарађивати, такође, хрватски званичници треба да дођу на комеморацију у Груборе, али не по цену да представник Срба у Хрватској присуствује прослави „Олује“, која је један од највећих злочина према народу коме припада, сматра Штрбац.
Живе их спаљивали
Двадесет петог августа 1995 припадници антитерористичке јединице „Лучко“ у саставу Специјалне полиције Републике Хрватске током акције „Олуја-обруч“ извршили су злочин над свим преосталим цивилима српске националности засеока Грубори. Најстарија жртва имала је 90 година, а просек година жртава је око 70. Жртве су или убијене хицем у главу или су живе спаљене у својим кућама.
Убијени су Марија Грубор (1905), Милош Грубор (1915), Јован Грубор (1930), Милица Грубор (1944), Ђуро Карановић (1954) и Јован Карановић (1922). Прве информације о масакру саопштили су представници УН, који су се критичног дана налазили у рејону села, па чак и сликали специјалце како излазе из села.
Жупанијско државно тужилаштво у Загребу 2010. подигло је оптужницу против тројице бивших припадника јединице „Лучко“ због ратног злочина над српским цивилима. Оптужени су Фрањо Дрљо, који је био командир групе, Божидар Крајина и Игор Бенети, а суд у Загребу их је 2014. ослободио. На пресуду је уложена жалба, коју је суд прихватио, па је суђење обновљено 2016. године.
