У зависности од политичке оријентације и националности оних који коментаришу кинеску претњу, последице њене примене су представљене као „ситница на коју САД неће чак ни обратити пажњу“ или као права апокалипса на америчким финансијским тржиштима. Највероватнији сценарио развоја догађаја се налази негде између ових крајности, а да би се разумело стварно стање, потребно је мало се удаљити од краткорочних последица и погледати неке дугорочне тенденције.
Први ударац Кине
Утицајни хонгконшки лист South China Morning Post описује наводну „казну Сједињених Држава“ путем продаје дела америчких обвезница на следећи начин:
„Кина би могла постепено смањити свој портфељ хартија од вредности Министарства финансија САД за око 20 одсто, до 800 милијарди долара, јер Пекинг наставља да вага опције за одбрану од тензија са Вашингтоном“, саопштио је у петак државни лист „Глобал Тајмс“.
„У Кини се већ дуго расправља о томе да ли би требало да се одустане од државних обвезница САД, како би се наштетило америчкој економији, али све већи ризик од финансијских санкција из Вашингтона, укључујући и могућу заплену кинеских актива у Сједињеним Државама, оживео је ову дискусију“.
Ако се ситуација посматра са становишта наношења директне штете америчкој економији и америчким финансијским тржиштима, онда се (нажалост) морамо у потпуности сложити са оним америчким стручњацима који сматрају да продаја 20 одсто или чак 50 одсто кинеског портфеља неће бити катастрофа за Белу кућу. Разлог лежи у простој математици: буџетски дефицит Сједињених Држава за 2020. годину, према званичној процени конгреса, износи 3,3 трилиона долара. У том контексту, чак и ако Федералне резерве САД буду морале да одштампају додатних 200 милијарди долара, како би купиле са тржишта управо оне обвезнице које ће Кинези „разбацати“ по тржишту, у краткорочној перспективи ништа се неће променити. Америчким финансијским системом у епоси епидемије ковид-19 управља се на начин који најбоље описује украјинска изрека „изгорела је штала, па сад гори и кућа“ (невоље настају из ситница), а додатних 200 или чак 500 милијарди долара неће ништа променити. Али ова америчка нерањивост је привидна ако се не концентришете на Вашингтон и сагледате ситуацију на вишем нивоу.
Привилегије због — долара
Све привилегије које САД добијају захваљујући томе што је долар главна светска валута, повезане су са два фактора. Први: огромна је потражња за доларима изван Сједињених Држава и други: САД циљано уништавају оне политичаре (понекад заједно са њиховим земљама) који покушавају да иду путем дедоларизације својих спољнотрговинских односа. Један од значајних извора потражње за доларима је потражња централних банака и министарстава финансија других земаља, којима су потребне доларске девизне резерве (обично у облику америчких државних обвезница) како би одржале поверење својих грађана и страних инвеститора у сопствене националне валуте. Ова ситуација се може формулисати врло грубо, али јасно: целокупна суштина светског финансијског система током последњих 50 година се свела на чињеницу да је само присуство доларских обвезница у девизним резервама гаранција очувања вредности одређене националне валуте, што значи да земље које желе да имају стабилну валуту, дословно су биле приморане да кредитирају амерички буџет и то не увек под повољним условима.
Сходно томе, поступци Кине који воде ка избацивању америчких обвезница из својих девизних резерви биће од кључног значаја не за наношење непосредне штете САД, већ као маркер демонтаже постојећег глобалног финансијског система. Јер ако Кина може нормално да функционише без америчких обвезница у својим златним и девизним резервама, и ако се јуан не претвори у бундеву (као у „Пепељузи“) истовремено са продајом последње обвезнице америчког министарства финансија, то значи да се највећа (по паритету куповне моћи) економија на планети и у великој мери кључни играч у међународној трговини (мада не употпуности) ослободила зависности од долара. А ово ће за САД бити много већи проблем од било каквих краткорочних турбуленција на тржишту обвезница, и он може настати одмах након што Пекинг званично објави продају дела и читавог свог америчког дуга.
Пекинг да се угледа на Москву
Аналитичар једне од најстаријих западних финансијских консултантских компанија BCA Research објаснио је за South China Morning Post да се „Пекинг може осврнути на искуство Русије када је реч о зависности од америчког долара, усред претњи да би кинеске банке могле бити одстрањене из доларског система за плаћање. Централна банка Русије је смањила количину државних обвезница САД у својим резервама са 175 милијарди долара 2011. године на нулу“, прецизирајући да ће „Пекинг дефинитивно узети у обзир искуство Русије и руске стратегије супротстављања Сједињеним Државама“.
Кина истовремено може не само да се реши потребе да своје златне и девизне резерве држи у америчким обвезницама, већ и да постане ново „финансијско подручје“ у свету, које се постепено удаљава од тоталне оријентације ка долару. Јапанска агенција Nikkei истиче да Кина од 1. септембра отвара приступ страним инвеститорима на свом унутрашњем тржишту обвезница, што ће бити важан корак у интернационализацији кинеског јуана. Истовремено, међу великим међународним инвеститорима већ постоји озбиљно интересовање за куповину кинеских обвезница.
Типичан пример је Ив Бонзон, главни директор за инвестиције швајцарске банке Juliues Baer, који је недавно написао клијентима: „Ми дуго заступамо становиште да економски модел Кине и њен растући утицај у глобалној економији захтевају стратешка улагања у кинеске акције. Сада тај стратешки поглед ширимо на тржиште кинеских обвезница. <...> Стратешке инвестиције у кинеске обвезнице су оправдане из неколико разлога. Кинеско тржиште државних обвезница је постало једно од највећих на свету и стога је укључено у све већи број водећих индекса обвезница, што заузврат повећава ликвидност и транспарентност. Економска политика Кине иде по свом сопственом програму, као и политика каматних стопа Централне банке Кине. До последње деценије, кинеска Централна банка је у великој мери пратила пример Федералних резерви САД, померајући каматне стопе синхронизовано са својим најважнијим трговинским партнером. Како се фокус Кине помера ка унутрашњости, Централна банка Кине не само да се ослобађа лидерства Сједињених Држава, већ и сама постаје лидер и пример за све већи број азијских економија“.
Ако се ово настави, тржиште обвезница Сједињених Држава ће „крварити новцем“ не зато што званични Пекинг продаје свој портфељ од трилион долара, већ зато што ће Кина почети да премешта код себе све оне финансијске токове који већ 50 година дају САД невероватне финансијске привилегије. Процес је још увек на самом почетку и трајаће много година, али сама перспектива таквог развоја догађаја плаши Вашингтон до те мере да и Доналд Трамп и тим Џоа Бајдена показују максималну спремност да униште Кину економски или дословно, пре него што „доларски оријентисаном“ финансијском систему дође крај. Проблем Вашингтона је у томе што та спремност можда неће бити довољна за одржавање америчке финансијске хегемоније.
Прочитајте још:
