Државе које експлоатишу енергетске ресурсе су се ујединиле како би се супротставиле великим енергетским компанијама и стекле право да самостално располажу својим ресурсима.
ОПЕК има удео од око 40 одсто светске производње угљоводоника. Током година, алијанса је постала један од главних фактора у формирању цена нафте на тржишту.
На конференцији у Багдаду од 10. до 14. септембра 1960. године, представници Ирана, Ирака, Кувајта, Саудијске Арабије и Венецуеле договорили су се да се удруже ради даље координације акција у планирању обима продаје и одређивању цена за енергетске сировине.
„Земље богате нафтом је требало да удруже снаге и колективно се супротставе компанијама које продају сировине. Покушаји да се проблем реши један за другим били су осуђени на пропаст, јер су међународне корпорације једноставно могле да казне поједине земље, уводећи санкције против њих. Показало се да су државе ОПЕК-а довољно јаке да одмере снаге са нафтним компанијама“, рекао је за РТ професор Руске економске школе Герхард Тевс.
ОПЕК је 1962. године регистрован у секретаријату УН као пуноправна међувладина организација, а 1968. године учесници организације су усвојили декларацију „О нафтној политици земаља чланица ОПЕК-а“. Тиме је свака држава стекла право да врши контролу националних природних ресурса.
Јединствена целина
„Да би такав облик сарадње, као што је ОПЕК, био успешан и доносио приход земљама, учесници организације морају да имају поверења једни у друге. То значи да ће се, ако се све државе чланице усагласе да ограниче испоруку сировина на тржиште, свака држава понаособ испунити своје обећање“, објашњава професор Тевс.
Тако су 1973. године земље чланице организације у потпуности обуставиле испоруке нафте у САД и државе Европе, које су подржале Израел у рату са Сиријом и Египтом (такозвани рат Судњег дана). Као резултат заједничких акција ОПЕК-а, светске цене нафте су за годину дана порасле за више од 300 одсто: са два на 13 долара по барелу. О томе сведоче подаци Светске банке.
Успон и пад
У другој половини седамдесетих година у свету је још увек постојала велика потражња за нафтом, што је резултирало тиме да се средња вредност енергетског ресурса у свету приближила цифри од 40 долара по барелу. Повећани вишак прихода од продаје угљоводоника довео је до значајног економског скока у земљама ОПЕК. Генерално, од 1970. до 1980. године, укупан БДП земаља-чланица се повећао готово десет пута.
Међутим, стручњаци истичу да је до средине осамдесетих глобална потражња за овим енергетским ресурсом постепено почела да слаби, док се понуда угљоводоника у свету нагло повећавала. Овакво стање изазвало је снажан колапс цена нафте 1986. године — на испод 15 долара по барелу.
Према речима директора Центра за економску експертизу у Вишој школи економије Марсеља Салихова, разлог за пад цена су били поступци Саудијске Арабије. Неколико година краљевство је покушавало да одржи цене смањивањем експлоатације у земљи. Истовремено, производња сировина у другим земљама ОПЕК-а је остала на високом нивоу. Као резултат повећаних финансијских губитака, Ријад је одлучио да поново значајно повећа експлоатацију нафте.
До стотину и назад
Настали вишак сировина на глобалном тржишту задржао се скоро десет година. Као резултат тога, за време деведесетих цене нафте су показале релативно стабилну динамику и кретале су се углавном у дијапазону од 13 до 20 долара по барелу.
У међувремену, од почетка двехиљадитих година потражња за угљоводоницима у свету је опет почела брзо да расте, што је довело до наглог поскупљења нафте. Тако је 2008. године средња вредност нафте достигла максимални ниво и била већа од 130 долара по барелу.
„Високе стопе раста светске економије, као и структурна трансформација економије Кине су постали главни разлог за пораст цена нафте. Уз то, до 2008. године ОПЕК није предузимао никакве мере поводом ограничавања експлоатације међу својим чланицама. Напротив, све земље које су имале такву прилику покушале су да искористе повољне тржишне услове и повећавале су експлоатацију“, истакао је Салихов.
Након глобалне финансијске кризе, 2009. године цена нафте је опала до дијапазона од 40 до 70 долара по барелу, мада је већ 2011. године опет премашила цифру од 100 долара. Међутим, истовремено је експлоатација нафте из шкриљаца активно почела да расте у САД. Као резултат тога, до 2014. године на глобалном тржишту је опет било превише нафте, због чега је цена опала до 30 долара за барел до 2016. године.
Група подршке
Земље ОПЕК су се 2016. године договориле да удруже снаге са 11 држава ван картела, укључујући Русију, и да започну са синхронизованим ограничењима на експлоатацију нафте. Овај формат је добио назив ОПЕК+. Испуњавањем услова уговора требало је да се успостави равнотежа понуде и потражње, како се цена нафте заштитила од значајних осцилација.
Уговорне стране су више пута продужавале рок договора и појачавале смањење експлоатације. Свака од држава је била дужна да смањи експлоатацију у оквиру унапред одређене квоте. Истовремено, најзначајнији обим смањења био је у Русији и Саудијској Арабији.
Поред тога, из одређени економских или политичких разлога нису све земље чланице могле на време и у одређеној количини да смање експлоатацију. Као резултат тога, главни играчи алијансе су морали да предузму обавезе и додатно смање експлоатацију, да би у потпуности испунили услове споразума ОПЕК+. Овакво стање често је доводило до несугласица унутар организације, али до 2020. године стране су увек успевале да постигну компромис.
Тржиште у шоку
Према подацима Светске банке, као резултат успешног испуњавања услова споразума ОПЕК+, од 2016. до 2019. године средња вредност нафте у свету је порасла готово један и по пут, са 45 до 63 долара за барел. Међутим, од почетка 2020. године потрошња енергетских ресурса у свету је нагло почела да опада због ширења вируса корона, масовног затварања граница и увођења карантинских ограничења.
У том контексту, цене нафте су почеле брзо да опадају. Очекивало се да чланице ОПЕК+ додатно смање експлоатацију и тиме стабилизују ситуацију на тржишту. Ипак, 6. марта, након заседања стране нису постигле консензус и одлучиле су да у потпуности одбаце све раније преузете обавезе.
„Руска страна је предложила да се споразум продужи под тренутним условима најмање до краја другог квартала, како би се боље разумела ситуација са утицајем вируса корона на светску економију и потражња за нафтом. Упркос томе, партнери ОПЕК су донели одлуку да појачају експлоатацију нафте и боре се за удео на тржишту“, наведено је у извештају Владе Русије, објављеном 9. марта.
Ситуација је довела до тога да је средином пролећа цена нафте марке Брент пала до минимума за 21 годину и падала је испод 16 долара за барел. Са друге стране, цена нафте америчке класе WTI први пут током читавог периода трговине опала је до негативних вредности. Дакле, 20. априла уговор о испоруци ове марке нафте је појефтинио за 300 одсто: са 18 до минус 37,6 долара за барел.
После олује
Невиђени колапс нафтног тржишта је приморао извознике сировина да се поново окупе и већ од 1. маја чланице споразума ОПЕК+ су обновиле сарадњу. Државе су поново почеле да смањују експлоатацију нафте, а светска потражња за угљоводоницима је постепено почела да се опоравља, пошто су у великом броју земаља укинута ограничења карантина. Као резултат тога, до краја августа средња вредности нафте у свету је премашивала 43 долара за барел.
У међувремену, према речима Марсела Саликова, главни изазов за ОПЕК+ и организацију ОПЕК и даље је разлика у интересима. Експерт је појаснио да се земље међусобно знатно разликују у погледу економског развоја, базе ресурса и циљева у нафтној индустрији.
У том контексту, све чланице алијансе често долазе у искушење да прекрше споразум, сматра Герхард Тевс. Зато, истиче он, будућност савеза ОПЕК и ОПЕК+ зависи само од спремности сваке од чланица да заједничке интересе стави изнад појединачних.
