У Суботици је пре неколико дана. у оквиру пратећег програма 27. Фестивала европског филма Палић, отворена изложба „Уметност глуме или трагање за истином“, посвећена импресивној глумачкој каријери Светлане Бојковић, уметнице која је остварила више од стотину упечатљивих, надахнутих и незаборавних улога у позоришту, на телевизији и на филму.
Изложба представља документа, награде и признања, аудио и видео записе представа, телевизијских и радио програма и филмова, плакате, програмске књижице, фотографије, скице костима и костиме и разна друга сведочанства о уметничкој каријери Цеце Бојковић.
Први пут је приређена прошле године, у организацији Позоришног музеја Војводине и Стеријиног позорја, поводом педесете годишњице уметничког рада велике глумице и Стеријине награде која јој је додељена за нарочите заслуге у унапређењу позоришне уметности и културе.
„Ово је други пут да видим ту изложбу. Прошле године на Стеријином позорју сам била прилично збуњена том количином фотографија и докумената, количином рада која ме је одједанпут просто напала са свих страна, тако да нисам могла ни да се освестим. Међутим, то се сада слегло, прошло је време и већ сам некако пристала на ту ситуацију, већ сам постала интимнија с тим фотографијама у својим сећањима. То ми је сада одједанупут отворило очи шта сам све урадила, колико је то дуго трајало и колико је тога било“, каже Светлана Бојковић.
Напомињући да је имала срећу да ради континуирано и много – посао који воли – угледна глумица каже да је радује то што и даље није стигла до засићености послом и мрзовоље.
„Глума је неисцрпно поље и кроз њу човек не само што стално нешто даје него стално нешто и учи. Учи и развија се ментално и то траје док год је човек здрав и док год може да мрда. То ме и одржава у виталности и једноставно ми прија“, каже Цеца Бојковић уз осмех.
Посебно је, како каже, поносна на своје трајање и на то што се сада све више среће с младим људима, играјући улоге које припадају њеним годинама.
„Могу да кажем да сам поносна на то што ме млади људи врло лако прихватају. Ми смо на Ти, као да не праве ту велику разлику у годинама која објективно постоји и то ми изузетно прија“, наводи Цеца Бојковић.
У одвратном времену короне – спас су духовити постови
На питање шта данас, у времену короне, као креативан и мислећи човек учи из онога што нам се свима догађа, шта из тога сазнаје и шта би поручила обичном човеку, гледаоцу, свима онима који је поштују, Цеца Бојковић одговара:
„Сада размењујемо разне постове на друштвеним мрежама и неки од њих су врло духовити, што је спас у овом периоду короне, који је одвратан! Има и мрачних постова... Један сам недавно примила, он је у форми карикатуре: Човек копа по контејнеру, иза њега су људи који су направили ред, чекају и кажу: Пожури, комшија, почиње нам 'Задруга' на телевизији. Право у мету! Шта даље рећи? Колико год неко рекао да је то старински, ја мислим да није и не одустајем - мислим да државна телевизија, јавни сервис, мора да има емисије које служе едукацији. Ми смо некада били поносни на наш образовни програм. То више не постоји, или као да и не постоји. Дакле, нису криви ти људи који копају по контејнерима и гледају 'Задругу', него се у овом друштву ништа чини ни у степену образовања, тамо где образовање треба да се спроводи, нити кроз јавне сервисе“, изричита је наша прослављена глумица.
Иако не верује у то да уметност и уметници могу да промене свет, Цеца Бојковић верује да, ипак, могу да га учине лепшим, племенитијим и цивилизованијим, макар за људе којима су култура и уметност важан део постојања.
„Ми знамо да смо у мањини, али не одустајемо, јер је то смисао уметничког живота. Зашто сликар слика? Његов таленат га тера да то ради. Зашто неко пише? Таленат га тера да пише. Наравно, данас имамо којештарије, свако пише све и свашта, али говорим о озбиљној литератури, о музичарима, композиторима. То је наша насушна потреба и ми тако лепше живимо. Више нас боли ова ситуација, али зато имамо компензацију кроз свој посао, то је наш вентил, наш дух“, наглашава Светлана Бојковић.
