„Ружни, прљави, зли” актуелнији него седамдесетих
Ленка Удовички после више од две деценије режира у Београду. У Београдском драмском позоришту, где је још 1991. године почела своју каријеру као асистент Душана Јовановића на представи „Ко се боји Вирџиније Вулф?” поставила је комад Слободана Обрадовића “Ружни, прљави, зли” по мотивима истоименог филма Етореа Сколе.
Удовички за Спутњик говори о томе зашто је Сколина прича данас актуелнија него седамдесетих година, са каквим осећањима се професионално вратила у Београд и која је следећа станица у њеној каријери.
Представу „Ружни, прљави, зли” завршили сте пре скоро седам месеци, али премијеру је спречила пандемија. Да ли након свега што је борба са пандемијом изнедрила другачије гледате на причу чувеног филма Етореа Сколе из 1976. године?
─ Све што се догађало ових седам месеци створило је трауму у нама, страх, али не само од короне. Мислим да су месеци за нама још више изнели на површину и видело мрачне енергије и страшну деструктивност, и довели у питање читаво друштво, можда чак и нашу цивилизацију. С друге стране, када смо се пре недељу дана поново окупили у Београдском драмском позоришту, кренула је да кружи креативна енергија и свест о томе колико је уметност важна. Тај људски моменат и наша способност да производимо и доживљавамо уметност нас заиста чини бољима. Битно је истрајати и борити се за оно што као људи позитивно носимо у себи, јер околности које нас окружују из нас извлаче деструктивне и горе стране људске личности. Оно што нас издваја као људска бића је креативност, уметност и духовност. Волела бих да људи нађу нову снагу и да испливају из овог ужаса који се дешава на свим плановима. Људи јесу и могу бити бољи од онога што тренутно живимо.
Морална беда снажнија од материјалне
Да ли многољудну сиромашну породицу, огрезлу у материјалној и моралној беди више разара морална беда него материјална?
─ Апсолутно. Мислим да је представа подједнако, ако не и актуелнија у овом тренутку него средином седамдесетих година. Еторе Скола је велики уметник. Када је радио филм „Ружни, прљави, зли” у Риму су почела да се стварају та приградска насиља и класна подела је била све израженија. У међувремену је капитализам само метастазирао. Можда то данас није толико очигледно када имамо више и гаџета и новца, али постоји та подела на угњетене људе и оне који то нису. Скола каже и да је страшан облик опресивности и експлоатације не дати људима перспективу у животу и могућност да се духовно надграђују. Мислим да смо данас на моралном дну, ваљамо се у том блату, иако нам је у материјалном смислу боље. У главама су велика ограничења, пристајање на све, компромитовање духа - све то иде на руку томе да неколицина привилегованих људи окреће и прави милоне и милијарде, док је остатак друштва у потпуном моралном и духовном и сваком другом затвору.
Завереници са заједничким сном
После више од 20 година повремених долазака, овом представом професионално се враћате у Београд. Шта вас је подстакло да поново режирате у српској престоници?
─ Тада сам асистирала Душану Јовановићу када је радио „Ко се боји Вирџиније Вулф?”. Борка Павићевић је била управница Београдског драмског позоришта и ту сам ја направила и своју дипломску представу „Камерна музика“ са студентима новосадске академије. У једном тренутку дође моменат за повратак. Ово није дуго планирано. Прошлог лета, када смо кренули да радимо „Ко се боји Вирџиније Вулф“ у “Улисис” театру, Југ (Радивојевић, директор Београдског драмског позоришта) је предложио да то буде копродукција. Уследио је позив да режирам у БДП-у и прихватила сам. Другачије је када човек дође негде на три-четири дана и само протрчи и када сваког дана иде на пробе. Уђеш у дубок контакт са људима са којима радиш. Можда зато толико и волим позориште зато што се за два месеца рада, јако зближиш са том екипом. Направи се завереничка група људи са заједничким сном.
Норвешка следећа станица
Између две Вирџиније Вулф прешли сте пут од Београда преко Лондона, где сте са Ванесом и Корин Редгрејев, Кики Маркам и Екехарт Шалу основали „Мовинг тиатр компани“, па у САД, до Бриона где од 2012. водите „Улисис“. Како је све то утицало на Ваше лично и професионалнио сазревање и развој?
─ Вероватно ћу једног дана да седнем и подробније то да анализирам. Све има своје добре и лоше стране. Има лепоте у томе када си на једном месту и радиш на свом расту и развоју у средини коју знаш и где се осећаш сигурно. Мени се тако догодило у животу да је било пуно радикалних промена, кретања, освајање неких простора па онда све то поново. Мислим да ми је то дало ширину и свест да човек треба да живи у тренутку у коме је, јер је стварно непредвидиво шта ће се десити сутра, и да у том тренутку у коме си чиниш најбоље што можеш, да схватиш да је све процес. Постоји нешто чудно у људској природи да мислимо како ће нам ово што је сада стално бити тако. Када нам је добро, онда постанемо арогантни, а када нам је лоше ухвати нас очај да ће нам стално бити тако. Међутим, стално су неке мене. Скупљаш искуство. Мислим да највише што то искуство може да ти донесе јесте да увек верујеш у процес - да будеш свој и да верујеш да ћеш шта год да дође пред тебе, успети да прођеш кроз то и наставиш даље.
Следећа станица - Норвешка
─ Јесте, Берген. Јако се радујем премијери у Београдском драмском позоришту и имали смо планове где ћемо и како да славимо, али ја ћу сат времена након представе морати да кренем, јер у Националној опери у Бергену, радим Вердијевог „Макбета”. Пробе почињу 19. октобра, али морам да стигнем 10 дана раније да бих била у карантину. Драго ми је да и Берген иде даље, јер у овом тренутку многи фестивали и позоришта су потпуно стали са радом, а ја мислим да је важно наћи начина да и жива уметност живи даље.
Прочитај још:
