Замрзнути конфликт настаје као последица окончане оружане конфронтације у условима када или није могуће постићи било какав задовољавајући мировни споразум, или сукобљене стране остају на својим политичким позицијама дијаметрално супротно тумачећи документа која су допринела успостављању примирја. Дакле, формално рат није завршен!
Ипак, у пракси, ови конфликти ретко се „одмрзавају“. Сам појам улази у широку употребу почетком деведесетих, како би се означиле „спорне територије“ настале на постсовјетском простору. Најпре Нагорно-Карабах, потом Абхазија и Јужна Осетија, затим Придњестровље допадају у тај статус. Међутим, ово нису најупечатљивији и најзначајнији примери.
Много пре распада Совјетског Савеза у замрзнуте конфликте могу се уписати тајванско, корејско и кипарско питање, Кашмир и Западна Сахара. Индија и Пакистан се споре око Кашмира још од 1947. године, статус Тајвана (Кинески Тајпех) отворен је 1949, а и Сеул и Пјонгјанг полажу право на територију целокупног полуострва од 1953. године. Турско-грчки конфликт на Кипру замрзнут је 1974. године, а сукоб између Марока и Фронта Полисарио у Западној Сахари 1991…
Неки теоретичари као пример наводе и израелско-палестинску конфронтацију, мада она више има карактер трајног конфликта. У сваком случају, све ове приче имају своју дугу историју, компликоване епизоде и оригиналан развој. Чак су им и данашњи статуси сасвим различити. Западну Сахару су након једностраног проглашења независности (уследило 1976. године под званичним називом Сахарска Арапска Демократска Република) признале 84 чланице УН, али су у међувремену 44 земље повукле, суспендовале или „замрзле“ ту одлуку. Са Абхазијом и Јужном Осетијом билатералне односе успоставили су Русија, Венецуела, Сирија, Никарагва и Науру. Док Придњестровље и Републику Арцах (јерменски Нагорно-Карабах) не признаје ниједна чланица УН, Тајван признаје њих четрнаест, а Северни Кипар једино Турска.
Случај две Кореје и Кашмира
Посебни су случајеви две Кореје и Кашмира. Северна Кореја постала је декларисана нуклеарна сила 2006. године, а истовремено САД осигуравају јужнокорејску безбедност концептом „нуклеарног кишобрана“ (до 1991. године америчко нуклеарно оружје било је стационирано на тлу Јужне Кореје).
Индија и Пакистан су такође нуклеарне силе, а у проблем разграничења укључена је и Кина (у области Аксаи Чин спорна је граница са Индијом). И поред сталних тензија индијско-пакистански спор остаје „под контролом“, јер постоји свест о могућим последицама „нуклеарног“ рата, суштински то је случај и на Корејском полуострву, упркос честим жестоким политичким порукама и цикличним тензијама.
Занимљиво је да и поред нерешеног питања границе, Индија и Кина заједно учествују у конфигурацији БРИКС. Такође, Тајван у Кину извози око 90 милијарди, а из ње увози роба и услуга за преко 50 милијарди долара годишње. Од осамдесетих година више од 100.000 тајванских компанија инвестирало је у „копненој Кини“. Када је реч о економији, кипарски бруто друштвени производ по глави становника је међу тридесет највиших на свету, замрзавање конфликта није било препрека економском развоју.
Најпознатији молдавски фудбалски клуб „Шериф“ заправо је из Тираспоља, главног града Придњестровља, где игра своје утакмице. Конфликт и његово замрзавање нису означили и прекид свих веза и односа, узроковали тоталну раздвојеност. Премда ратови у формалном смислу нису завршени, иако политике остају супротстављене, на економском, спортском и неким другим пољима сарадња тече.
Наравно, са друге стране су примери грузијско-осетијског „одмрзавања“ из 2008. године, као и последњег азербејџанско-јерменског обнављања оружаног сукоба. У оба случаја припреме су дуго трајале. Нагорно-Карабах је био поприште и 2012. године, па поново 2014. и 2018, а увод у садашњу ескалацију били су догађаји из јула ове године.
Хладни мир и хладни рат
Ништа се није одиграло изненада. Заправо, када се говори о замрзнутим конфликтима, њих би требало повезати са одредницама хладног мира и хладног рата.
Хладни мир је стање релативне усклађености између две стране које су окончале ратно сукобљавање и определиле се за (ко)егзистенцију у постојећим условима, свесне да спор није решен, нити да може бити решен у догледно време.
Хладни рат подразумева одржавање напетости и наставак сукобљавања различитим политичким и економским средствима, непрекидним пропагандним активностима, понекад и повремене оружане окршаје нижег интензитета. Подразумева и вођење индиректних, посредничких ратова, али та могућност остаје резервисана за велике силе, евентуално неке регионалне актере.
Кључна опасност за мале државе „заглављене“ у замрзнутим конфликтима јесте несхватање вероватности да постану средство за вођење посредничких ратова великих играча. То се, на пример, десило несретном Михаилу Сакашвилију, који је јурнуо у рат против Јужне Осетије. Заправо, тада је преко Грузије покушано изазивање посредничког рата НАТО-а против Русије. Да ли једна од две зараћене стране на Нагор-Карабаху игра улогу посредника неке велике или регионалне силе? За такав закључак још је рано.
Када се у дугом року одржава тензија политичким, економским и пропагандним активностима, онда се и пут ка обнављању оружаног сукоба добрано утабава. Одмрзавање замрзнутог конфликта настаје као последица подгревања напетости непрестаним провокацијама, чиме се продужава хладноратовско стање.
Са замрзнутим конфликтом се може живети и у стању хладног мира, уз постепену нормализацију односа до обострано прихватљивог нивоа сарадње (најчешће до границе до које се може досегнути обострана корист). Замрзнути конфликти се не одмрзавају сами од себе, нити се извлачењем једног примера може било шта генерализовати. Због тога и случај Нагорно-Карабаха ништа не потврђује. Азербејџан и Јерменија већ дуго одржавају стање хладног рата. Ескалација је последица тога.
