У току даље модернизације планирано је да руски тенкови Т-90М „Прорив“ буду наоружани побољшаним системом активне заштите „Арена-М“. Ово се наводи у материјалима 38. Института за истраживање и испитивање оклопног оружја и технике руског Министарства одбране. Поред тога, специјалисти ће побољшати динамичку заштиту, то јест, Т-90М ће добити исти систем који је постављен на Т-14 „Армата“. Генерално, све се ради како би се повећала отпорност тенка, и наравно способност преживљавања посаде.
Како заштитити тенкове?
Опште је познато да је тенк један од најзаштићенијих типова опреме. Од појаве тенкова, земље произвођачи се непрестано надмећу ко ће направити дебљи оклоп и моћнији топ, али ипак су тенкови у борби са сличном техником имали добре шансе за опстанак. Међутим, све се променило након појаве противтенковских ракета — удар на тенк је могао неочекивано бити изведен из малог џипа или чак из малог лансера који су носили људи. И све тоне оклопа и челика постајале су немоћне. Тада се појавила идеја да се организује тенковска „противракетна одбрана“.
Готово сви тенкови на свету су сада опремљени динамичким оклопом (или заштитом). Обично се прави у облику равних контејнера или панела који садрже, између осталог, експлозив. Када пројектил или ракета погоди оклоп, долази до циљане експлозије динамичке заштите, која ракету уништи или мења путању пројектила. Ово смањује деструктивни ефекат на тенк.
За разлику од динамичке одбране, активна заштита је одбрамбени систем који уништава ракету и гранату која лети према тенку или пројектил који се приближава. Такав комплекс има радар, контролни систем и скуп елемената за деструкцију који се испаљују на путу нападачког пројектила. Стварање система активне заштите је био један од приоритета СССР, као и Русије.
Противракетна „купола“ и заштитни оклопи
Радови на стварању првих система активне заштите тенкова започети су у СССР још ’60-их година. Конструктори су морали да решавају проблеме који су у то време били прилично тешки. Било је потребно открити и пратити објекат који се великом брзином кретао према тенку, и у правом тренутку послати ударни елеменат у сусрет том објекту.
Такав систем је морао радити потпуно аутоматски, да буде компактан и лак за руковање. На крају, комплекс је створен тек 1983. године, када је у службу ушао „Дрозд“ (1030М-01).
„Дрозд“ је постављен на тенкове Т-55АД и постао је први у свету серијски произведен и усвојен комплекс активне заштите. „Дрозд“ је могао да обори ракете или гранате које су нападале тенк „у чело“.
Крајем ’80-их започети су радови на побољшању система активне заштите, требало је да постану прецизнији, свестрани. Поред тога, било је потребно смањити зону уништавања будућих система, како би се смањила „колатерална штета“ за сопствену пешадију.
Тако су започети радови на комплексима „Баријера“ и „Арена“. Најсавршенији је био последњи: његова употреба је требало да смањи вероватноћу погађања своје пешадије остацима уништене ракете или ударним елементима самог комплекса. Коришћењем комплекса „Арена“ развијен је чак и специјални „Комплет за градску борбу“ који се могао поставити на најпопуларнији совјетски тенк Т-72. У комплету су били додатни оклопи који су постављени на боковима тенка и који су требали да активирају кумулативне бојеве главе бацача гранате и противтенковских ракета на одређеној удаљености од правог оклопа тенка. То је омогућило да се заштити оклоп од ефекта запаљивог млаза таквих пуњења, он је успевао да изгуби своју снагу и температуру.
„Арена-М“, којом ће опремити тенкове Т90-М, побољшана је верзија „Арене“.
„Свевидећа“ купола тенка са ударним језгром
Најнапреднији од система с почетка друге деценије 21. века је систем активне заштите „Афганит“ који је постављен на тенку Т-14 „Армата“. Систем је опремљен сопственим радаром и блоком управљања велике брзине, који ради заједно са одбрамбеним комплексом тенка. Ако одбрамбени систем тенка детектује ласерско зрачење (што значи могуће навођење противтенковске ракете на тенк), на удаљености од око 200 метара од тенка поставља се покривна завеса помоћу термодимних граната. Ако се ракета ипак приближи тенку, тада се активира систем активне заштите: купола тенка са лансерима система се окреће на неопходну страну и долази до лансирања борбеног елемента који разара ракету на удаљености од 3 до 5 метара својим ударним језгром. Верује се да „Афганит“ може да уништи циљеве који лете према тенку брзином до 1700 м/с.
Немного необитаемой башни боевого танка Т-14 "Армата". Видны модули защиты активной системы "Афганит", панели с радарами, камеру и дымы. pic.twitter.com/dDoYcx1rdf
— Анатолий Власов 🇷🇺 Проголосовал ЗА! (@AnatolyVlasov87) April 24, 2020
Стотине цеви за заштиту ракетних система
Али то није све! Током радова совјетских конструктора на системима активне заштите за одбрану оклопне технике, јавила се идеја да се таква решења користе за заштиту стационарних силоса стратешких ракетних система. Средином седамдесетих у СССР је започет рад на стварању „производа 171“, познатог и као „Мозир“. Радови на таквом систему су одмах добили високи приоритет, а пратио их је лично министар одбране СССР Дмитриј Устинов. Нови одбрамбени комплекс је требало да брани будуће силосе ракетама РС-36М „Војвода“, чије је стварање тада тек почињало.
Како је то функционисало? Велики радар, који је био одговоран за одбрану положаја стратешких нуклеарних ракета, откривао је бојеву глава која напада совјетске положаје. Када је постајало јасно на који силос је усмерена ова бојева глава, управљање је пребачено директно на систем активне заштите, који је од неколико стотина цеви са погонским пуњењем од веома чврстих легура требало да створи непремостиву препреку на путу бојеве главе која је падала. Брзина сусрета бојеве главе са пројектилима требало је да буде око 6 к/с. Такав судар неизбежно би довео до уништења бојеве главе пре него што она падне на земљу и експлодира. Наравно, такав систем је морао да ради у потпуно аутоматском режиму.
Распао се СССР и пројекат је затворен
Радови на овом систему нису остали само на папиру. Направљен је експериментални прототип који је прошао права борбена испитивања на полигону Кура на Камчатки. За испитивање у периоду од 1985. до 1988. године била је изграђена имитација силоса стратешке ракете, око које је постављен систем активне заштите. Резултати испитивања овог система још увек нису декласификовани, али је познато да је крајем ’80-их први пут у свету изведено пресретање симулатора бојеве главе ИБР, која је лансирана са полигона Плесецк. Врло је вероватно да је таквих пресретања било неколико. У августу 1991. године финансирање пројекта је смањено и завршена су државна испитивања експерименталног апарата „производ 171“. Каснији распад СССР ставио је тачку на даљи развој јединственог система. Занимљиво је да овај развој није у супротности са Споразумом о ограничењу противбалистичких ракетних система из 1972. године.
Овакав интересантан пут су прошли системи активне заштите. А ако је њихова употреба за заштиту тенкова већ уобичајена, онда употреба на пољу стратешких нуклеарних снага остаје само пројекат за будућност. Почетком 2010. године у многим масовним медијима појавиле су се информације о могућем наставку рада у овој области, али ова саопштења су непотврђена исто онолико колико и све што знамо о комплексу „Мозир“.
Прочитајте и:
