„Друштвена дилема“ бави се платформама друштвених медија и њихове две милијарде корисника и можда је најважнији документарац последњих деценија.
Филм представља радикалну критику друштвених мрежа и великих технолошких компанија које су их створиле и које и даље добро зарађују на њима (у многим земљама плаћају мало или нимало пореза).
У режији америчког филмаџије Џефа Орловског, „Друштвена дилема“ садржи интервјуе са низом бивших руководилаца технолошких гиганта који су створили технологије и оформили пословни модел који подупире царство социјалних мрежа. Друштвене мреже су са нама тек нешто више од десет година, а већина саговорника у филму је у својим тридесетим годинама.
Тристан Харис (бивши „Гуглов“ етички дизајнер) и Џарон Ланије (информатичар) верују да су друштвени медији и технички џинови створили „егзистенцијалну претњу“ оним западним друштвима у којима им је дозвољено да се шире некритички. Њих двојица верују да платформе друштвених мрежа дехуманизују њихове кориснике, нарушавају друштвену структуру и уништавају демократију.
Критика је утолико убедљивија јер можда само друштвени медији и инсајдери у великим технолошким компанијама у потпуности знају како је систем створен и како функционише.
Технолошке промене су увек привлачиле критике. Гистав Флобер, романописац из деветнаестог века, није волео железницу јер је сматрао да она „дозвољава да се људи више крећу, састају и буду глупи заједно“.
Али овај документарац је много више од обичне критике једног одређеног технолошког напретка. Уместо тога, Орловски тврди да се технологија на којој се темеље друштвени медији квалитативно разликује од свих ранијих технолошких достигнућа и да то доводи до озбиљних социјалних и политичких последица.
Железнице су, на пример, биле пуко „оруђе“ које је људима омогућавало боље путовање – нису дехуманизовале своје кориснике нити су биле егзистенцијална претња западном друштву.
Ова квалитативна разлика, тврди документарац, резултат је јединствене технологије и пословног модела које користе гиганти друштвених медија.
Према Орловском, технологија коју користе друштвени медији сама по себи изазива зависност и манипулацију и укључује надзор корисника незамисливих размера.
Многи корисници друштвених медија несумњиво су зависни од њих - посматрајте компулзиван начин на који људи јавно користе своје телефоне. И, као што документарни филм истиче, постоје само две индустрије које своје купце описују као „кориснике“, технолошка индустрија и индустрија лекова.
Друштвени медији су очито манипулативни. Прекомерну употребу подстичу разне „технике развоја“, попут означавања фотографија и позивања пријатеља. Технички гиганти су у сталном контакту са својим корисницима, бомбардују их информацијама прилагођеним њиховим интересовањима, заједно са бескрајним рекламама. Алгоритми омогућавају изузетно прецизно циљање корисника.
И нема сумње да се друштвени медији баве прикривеним, широким и сталним надзором корисника. Свака трансакција, клик и пошта сваког корисника се надгледају, а брдо података се свакодневно скупљају у подземним рачунарским трезорима у Силицијумској долини.
Пре неколико година, аутор Џон Ланчестер приметио је да је „’Фејсбук‘ највеће предузеће засновано на надзору у историји човечанства... ’Фејсбук‘ вас прати, а затим оно што зна о вама и вашем понашању користи за продају огласа.“
Ово нас доводи до пословног модела друштвених медија.
Праћењем својих корисника, велике технолошке компаније акумулирају огромне количине података што им омогућава да привуку оглашиваче - који су спремни да плате велике суме за прецизно циљање, а то им само технолошки гиганти могу пружити. Због тога су оглашивачи окренули леђа традиционалним медијским компанијама које једноставно не могу да им понуде исти степен прецизног циљања.
У ствари, технолошки џинови продају животе својих корисника својим оглашивачима - који су спремни да за њих плате милијарде долара. За нешто мање од 20 година, технолошки гиганти постали су највеће корпорације у Америци и из дана у дан постају просперитетнији.
Друштвени медији су истински људски контакт заменили апстрактним виртуелним везама које подстичу себичност, нарцизам и антисоцијално понашање. Зависност од порнографије заменила је зависност од забаве. Многи корисници друштвених медија постали су неспособни да учествују у разговорима лицем у лице.
Њима треба стална афирмација и труде се да добију „лажну, крхку, празну популарност“. Они су уроњени у сурову популарну културу коју им технолошки гиганти непрестано промовишу у име оглашивача. Много тих људи није у стању да прочита књигу или да разликује лажне вести од истинитих.
Орловски примећује психолошке последице ових промена – укључујући недостатак праве личне аутономије и, што је врло забрињавајуће, драматично повећање стопе тинејџерске депресије, самоповређивања и самоубистава (посебно међу девојкама) у Америци од 2011. године.
Занимљиво је приметити да многи саговорници у документарцу кажу да више не дозвољавају својој деци да користе друштвене медије – и можда је њихов утицај на њихову децу довео до тога да су почели да критикују.
Документарац сугерише да су стварне жртве друштвених медија његови најстраснији корисници – тинејџери.
Документарац такође анализира општије друштвене и политичке последице, укључујући „колапс заједничког разумевања стварности“; стварање света „постистине“; оживљавање теорија завере; интензивирање „културних ратова“; повећање политичке поларизације и могућности које друштвене мреже нуде политичким странкама да манипулишу изборима. Управо последња последица – која произлази из јединствене способности друштвених медија да прецизно циљају појединачне гласаче и њихове предрасуде – представља најозбиљнију претњу демократији.
Тачно је да су неки од ових трендова претходили стварању друштвених медија, али су социјални медији и технолошки гиганти то озбиљно погоршали током последњих десет година.
Орловски чврсто одбацује тврдњу извршног директора „Фејсбука“ Марка Закерберга да су технолошки гиганти способни да реформишу друштвене медије.
Његово решење проблема је повећана владина контрола и регулација. Остаје да се види да ли је ово одрживо решење или не, мада у последње време постоје неки обећавајући знакови у овом правцу.
У време када је већина онога што се појављује на „Нетфликсу“ и другим америчким медијима груба пропаганда (Орловски је лако могао снимити још један документарац о наводном руском мешању у америчке изборе), „Друштвена дилема“ се издваја као снажна критика укорењених економских интереса, чија похлепа раздире америчко друштво.
Флобер је погрешио у вези са железницом. Промовисањем путовања, трговине и ширења културе, железнице су одагнале незнање.
Али његова критика се заправо може прилагодити како би се описао ефекат модерних платформи друштвених медија: „Они дозвољавају људима да се више не крећу, не срећу и не буду глупи заједно“.
Прочитајте и:
