Стефан је професор физичког васпитања, из Даниловграда је, а ради као тренер у Будви, где је и упознао жену свог живота Тијану Мијановић, архитекту из Требиња.
Кроз Призрен у црногорској ношњи
Каже да о венчању у Богородици Љевишкој сања већ десет година, од када одлази на Косово и Метохију. Младожења је члан „Братства Свети Арсеније“ из Даниловграда, али и хуманитарних организација које помажу Србе на Косову и Метохији. Обилазећи енклаве стигао је и до Призрена.
„Био сам очаран лепотом Љевишке и том причом, тужном судбином наше велике светиње, зато сам пожелео да дам свој мали допринос њеној обнови, а она може бити обновљена само ако је отмемо од заборава. Ако будемо често долазили и молили се у њој“, каже Стефан.
Невеста је била одушевљена предлогом. Одмах након грађанског венчања у општини Будва, сели су у кола, па преко Скадра на ауто-пут до Призрена.
Жељу да се венча у црногорској народној ношњи овај млади човек види као поштовање традиције од које ниједан Србин не може побећи. Каже да је одрастао на Његошу и „Горском вијенцу“, на причама о краљу Николи и ослобођењу Косова и Метохије.
„Ред је био да то урадим, знајући и да је мој племеник сердар Јанко Вукотић после вишевековног турског ропства први упалио свећу у Дечанима, свећу коју су монаси угасили кад су Турци окупирали ове просторе. Не треба никога да чуде речи Иве Андрића, који је рекао да је све што се у овим брдима рађало, долазило на свет са рефлексом косовске крви. Толико смо ми Црногорци емотивно везани за Косово и Метохију“, објашњава тридесетједногодишњи младожења.
Он додаје да ће га слика шетње кроз Призрен, док је са Тијаном прилазио цркви, пратити до краја живота. Сватови су већ чекали испред храма, њихови пријатељи који су дошли из Црне Горе, али и Срби који су се вратили у Призрен.
„Кад смо прилазили, аплаудирали су, емоције су ме сустигле, осећао сам се као да ходам по неком корзоу, као Кнез Михајловом, кроз Будву или Даниловград, тако сам се осећао. Сви су нас гледали, можете да замислите како изгледа кад у црногорској ношњи шетате кроз Призрен. Не знам да је неко то урадио у последњих 20 година“, каже Стефан Татар.
Аплаудирао и Албанац
Аплаудирали су гости, а са њима и полицајац, Албанац који чува Љевишку. Одушевљен призором, тражио је да се фотографише с њима и дао дозволу да се тренутак овековечи и са тробојком.
Албански екстремисти искористили су управо тај моменат и касније направили инцидент испред Љевишке. Стефан објашњава да је застава била развијена свега десет секунди, само због фотографисања.
Венчао их је старешина храма отац Ђорђе Стефановић, а после венчања сватови су прво отишли на Фестивал средњевековне музике у манастир Светих архангела, а затим у Велику Хочу, где је код једног од српских домаћина организована свечана вечера.
Сватови кроз цело Косово
„Ујутро смо били на литургији у манастиру Зочиште, узели смо благослов од игумана и помолили се пред моштима Светих Козме и Дамјана, након тога смо отишли у Дечане да се поклонимо Светом краљу, затим у Пећку патријаршију и назад у Црну Гору“, прича нам младожења.
Он додаје да организација венчања у царском граду на Бистрици није била лака због короне, морали су да ураде тестове, а план о великој свадби свео се на петнаестак пријатеља, јер гости из БиХ, као и они из Русије нису могли да дођу.
„Нису стигли због проблема са визама, јер њихове државе нису признале такозвано Косово. Можда је и боље тако, него да је обрнуто“, каже Стефан.
Он и Тијана очекују још пуно разлога за славље и окупљање, прослава прве годишњице брака у Призрену је извесна, али ће, каже, он доћи и раније, тренутно је ангажован око прикупљања новца за гостопримницу манастира Драганац.
„Овај наш интимни тренутак има још једну симболику, драго ми је што смо након пада режима пламен слободе из Црне Горе донели на Косово и Метохију. План нам је да своје потомке крстимо на Космету“, каже на крају разговора за Спутњик Стефан Татар.
