За војне заслуге у борбама у Југославији 1944. године Василиј Соколов је награђен медаљом „За ослобођење Београда“, коју чува његов унук Антон Соколов, дипломата у амбасади Русије у БиХ.
Пут за Авалу
Између стрмих литица, умотан у мрачну завесу четинарске шуме, провлачи се пут. Он, или се прибија уз стену, или виси изнад стрмине и пење се све више и више, чини се, до неба.
Пут води преко планинског превоја. На њему се са тешкоћама могу мимоићи двоје сеоских кола. А сада, од подножја до врха превоја, пут је преплављен тенковима, артиљеријским самохоткама, камионима с пешадијом, топовима, мотоциклима, двоколицама са провијантом, пољским кухињама ...
Колона се пење узбрдо као тамно-сива огромна грдосија, врло дугачка и разноврсна. Не може се ни замислити било какав напад на широком фронту. Како ту може бити широки фронт, када је и претицање апсолутно строго забрањено.
Али време не чека. Седећи у тенку, пуковник Завјалов ту и тамо подигне мегафон и подстиче: „Брзина! Хајдемо брже! С времена на време он се помаља из отвора на тенку, пуначак, али веома живахан, енергичан и некоме маше црвеном заставицом. Природним осећајем он сазнаје да негде на средини колоне мотор аутомобила кашље као да је прехлађен.
Опет ставља слушалице. Клушине, зове он. — Чујеш, Клушине. Мотор ће зарибати на твом камиону. Добро пази на њега. Оде ти глава ако направиш застој. Нама треба брзина!“
Бригада Завјалова је стрела фронта, како су је назвали у Трећем Украјинском. Она је прва тукла непријатеља у Молдавији. Она је прва стигла на Балкан. Сада се, у претходници војних јединица које је послао маршал Толбухин, Завјаловљева бригада пробија кроз планинске кланце према Београду.
У сусрет колони јуре облаци. Кестенови и ораси шуме као да је невреме, ветар пребира црвено изребарено злато на лишћу. Пут се пење до небеских висина. Постало је сасвим хладно. С десне и леве стране као у чопору притискају огромне стеновите планине са дрвећем које је израсло из самог камења и сада стоји попут горостаса.
А тенкови – те челичне грдосије – пењу се све више и чини се да већ подупиру облаке. Мало са стране уздиже се планина Авала. Оне који су покушали да се пробију према Београду, дочекала је фашистичка густа ватра. Неки тенкови су запаљени, а главни конвој тенкова, аутомобила и оклопних аутомобила одступио је назад. Извидница је известила да је Авалу непријатељ претворио у упориште. Испреплетени лавиринти ровова, препреке од бодљикаве жице, заклони, митраљеска гнезда с пушкарницама у стенама – истинско камено упориште. Ровови и траншеје протежу се дуж брда по спратовима, а прилази до њих заштићени су ватром.
Завјалов седи на стени, забринут и замишљен. Ићи напред, па шта буде, то је непромишљено. А заобилазни путеви не постоје. Позвао је официре да заједно размисле како да поступе. Како би било да концентришу уз планину сву артиљерију, да туку из тенкова, из свих врста пешадијског наоружања, да направе такву ватрену завесу да непријатељ не може ни главу да помоли? И после тога да планину заузму на јуриш.
— Добар план! Само ми је жао што ће многи фашисти побећи — примети мајор Клушин.
— Јесте штета, сложи се Завјалов. —Требало би да их ударимо још из позадине. Након неког времена сазнало се да постоји и таква могућност. У штаб је дошао југословенски официр — представник Пролетерске дивизије. Казао је да борци дивизије чекају сигнал за заједнички напад. Потребно је само усагласити дејства заједничког напада. Као помоћ Југословенима издвојена је група војника наоружана аутоматима и минобацачима.
— Нама треба брзина. Да, да, велика брзина!— казао је Завјалов југословенском пријатељу.
Овај се осмехну и одговори:
— Код нас ће бити брзина друже!
Када је испратио Србина, Завјалов се нагнуо над картом. Његове светле обрве се намрштише.
— Брдо ћемо заузети, рече он, обраћајући се мајору Клушину, —али с којим снагама да га задржимо? ... Очигледно је да ћеш ти, друже Клушин, морати да са својим батаљоном држиш одбрану.
— С батаљоном? Зашто да седим на њему? —зачуди се мајор, који је такође једва чекао да учествује у кампањи на Београд.
— Бојим се да нећеш имати времена да на њему седиш, — рече Завјалов. — У нашој позадини налази се немачка алпска дивизија .... А ми овде не можемо да држимо сву бригаду. Не можемо! Мораћеш сам да задржиш непријатеља и надам се да ћеш успети.
Пре напада на планину почела је са паљбом пољска артиљерија. Топови су пуцали с некаквим металним и промуклим звуком. У грмљавину артиљерије помешала се пуцњава тенковских топова. Ватрени удар трајао је петнаест минута. Петнаест минута, све што је могло пуцати, слало је на непријатеља гранате и заливало његове положаје ужареном лавом.
Нижи нивои планине били су прекривени тамно мрким пламеном. Горело је грмље, смоласто дрвеће, маховина на камењу. Чинило се да и саме стене горе. У то време моторизовани стрелци су почели да са свих страна опкољавају планину, скачу с камена на камен и пењу се уз стрме стене. Посје тога на сигнал црвене ракете почео је јуриш.
Завјалов је чекао овај одлучујући тренутак. Повео је колону тенкова директно путем у подножје Авале. Заглушени паљбом, Немци су ћутали. Истина, понегде су штектали њемачки топови, али су пуцали ретко и нетачно. Тенкови изађоше на отворени простор и устремише се ка Београду.
Колона је брзо нестала иза завоја на путу.
А када је ишчезао и последњи камион, мајору Клушину се дословно нешто сломило у грудима. Немце су избацили са планине, и то је донело радост нашим војницима. Али бринуло је нешто друго – непријатељска алпска дивизија, која сваки час може да нагрне с леђа.
Након око пола сатa стражари су јавили да је примјећено кретање велике непријатељске колоне. То је била баш та планинска стрељачка дивизија. Мајор је знао да ће непријатељ очајнички покушати да се споји са својим главним снагама. Фашисти ће се пробијати истим јединим путем који иде поред планине Авале. — Навалиће на нас, — помислио је Клушин и поново размотрио позицију свог батаљона и југословенске чете.
Изненада Клушин је зачуо иза себе шуштање и окренуо се: прилази му курир.
— Друже мајоре, једна Српкиња тражи да је примите, — рапортира он.
— Каква Српкиња? Откуда сад она овде?
— Ко би је знао... Каже да жели да види вас... то јесте, жели да види команданта. Лепа, носи панталоне, додаде он шаљиво.
— Па хајде, зови је.
Убрзо се појави девојка, потпуно препланула, лепа, иако, истину треба рећи, њено прелепо лице помало су квариле њене широке усне. Носила је смеђе панталоне боје у складу са планином и јакну. Ступајући с ноге на ногу, као кривац, она у почетку није знала шта да каже, само очи, њене велике и тамне очи, гледале су зачуђено и радосно. Затим је одједном почела да говори брзо, као да настоји да у плотуну испуца све што мисли.
Девојка се звала Милица Миловић, испоставило да ратује већ трећу годину од времена када су непријатељи окупирали њену родну земљу.
— Нећу се вратити кући све док овде има макар један Шваба. Да је жив! Макар један! — понавља она.
На мајорово питање шта јој треба, Милица одговори:
— Хоћу оружје. Дајте ми оружје!
— А знате ли да пуцате?
— Знам.
— И није вам страшно?
— Није. Уопште ми није страшно, додаде она и затресе главом.
Тек сада је мајор видео колико јој је дуга коса. „Сјајна девојка. А шта да буде рањена или... — Клушин се намршти, уплашивши се чак и да замисли њену погибију.
— Нас има много и ми ћемо сами њих савладати. А ви не смете да улазите у пакао. Не смете! — рече он.
Хладан ироничан осмех прође по девојчином лицу. Затим се њено лице смрачи. Тамно смеђе велике очи гледале су испод обрва са прекором.
— Дајте ми оружје! — инсистира она.
— Ви не смете да подвргавате себе опасности, понавља неумољиви мајор. Ви ћете да збрињавате рањенике. Је ли вам јасно, Милице?
Она кимну главом и ћутећи оде.
На најдаљим прилазима планини Авали почело је пушкарање. Одатле је стигао алармантни извештај: противник је разбио наше положаје на путу и креће се даље. Нешто касније и поред саме планине разгорела се битка, толико интензивна да је одмах све постало обавијено барутним димом. Фашисти су, очито, хтели да се из хода пробију према Београду, али су схватили да су силно заостали: у граду се већ водила битка. Поред тога, на путу заостале дивизије стајали су браниоци планине.
И Немци су пошли као суманути. Напад за нападом неколико сати заредом. Жути пешчани пут био је прекривен лешевима у зеленим униформама. Неприметно је пао сутон. Пуцњава је постепено престајала. Са првим зрацима сунца браниоци Авале, мокри, укочени од зиме, поново су ступили у бој. Недалеко од Авале, пут нагло скреће и одлази низбрдо у шикаре мешовите шуме. Пошто нису имали снаге да се пробију отворено по путу, Немци су одлучили да планину нападну из шуме.
Мајор Клушин убрзо је одгонетнуо овај лукави маневар. Одабрао је најхрабрије војнике и повео их на најопаснији положај — до стене која се надвијала изнад пута. Заједно с њима пошла је и Српкиња Милица. И премда мајор тврдоглаво није хтео да је води у опасност, Милица га је уверила да се неће бавити ничим другим осим превијањем рањеника.
Шума је већ била пуна Немаца који су се иза грмља и камења извлачили на пут. Пуцали су, не штедећи патроне. Меци су попут града пљуштали по камењу и искресавали читаве водопаде варница. Али мајор Клушин и његови војници, заузевши повољне положаје међу стенама, тврдоглаво нису дозвољавали фашистима да се пробију на планину. Повремено, осврћући се, Клушин је очима тражио Милицу. Она је умела да се вешто, попут тигрице, вере по стенама и прикрадала се на најопаснија места, износила рањенике, превијала их и поново се појављивала у самом паклу.
Са сваким минутом битка је постајала све жешћа и тежа за браниоце планине. Немци су већ местимично пресекли пут, продрли до подножја планине, намеравајући да одсеку преосталу шачицу совјетских војника. Мајор Клушин позвао је Милицу да је пошаље назад, али њој ни трага није било. Изгледа да се и сама досетила и извукла се.
Зна ли Завјалов како је тешко овде његовим војницима ...
Ех, када би знао! А најгоре је од свега, када у таквој ситуацији понестане муниције. Војници већ броје сваки метак. И Клушин их има сасвим мало. У аутоматску пушку убацује последњи диск...
Немци су поново искочили и пошли у напад. Клушин је рафалом распалио дуж непријатељских редова, а када му је нестало муниције бесно је бацио аутомат. Припремио се да зграби камен и дочека непријатеља грудима, када одједном, сасвим неочекивано, од некуда са врха поче да пуца аутоматска пушка. Загледао се и на самом врху стене која се надвила изнад цесте угледо женску силуету. Била је то Милица. Стена је била скоро окомита, а како се она узверала тамо — није се могло ни замислити.
Милица је залегла на камену избочину и одважно пуцала. Њени оловни редови покосиле су први строј непријатеља и приморали остале да стану и залегну. Повремено је Милица подизала главу и, видевши мајора, пријатељски и несташно махала му руком и поново почињала да пуца.
— Удри их, удри, ђаволе! — викали су војници.
У јеку битке Клушин и његови војници почели су да обарају камење низ брдо. Оно је тутњало по стенама, вукући за собом огромне груде земље, а све то падало је на Немце који су се пентрали уз подножје брда...
Иза завоја пута који иде према Београду, зачу се хука тенкова. Иако их још није видео, Клушин је радосно повикао војницима:
— Браћо, — наши су! Наши тенкови! Завјалов их послао!
Немци у почетку нису знали: своји или туђи? Али када су тенкови, грмећи гусеницама почели да туку прилазе планини, фашисти су се престравили. Неки су пожурили да се сакрију у шуми, други су бацили оружје и стајали укочено са у вис подигнутим рукама.
Кад је битка престала, Милица је сишла са стене, вешто прескочила јарак и изашла на цесту. Забацивши главу уназад, Милица заустави поглед на стени одакле је пуцала. Тамно, прекривено маховином и лишајевима камење—облуци, избраздано је мецима и гелерима.
— Ама, како сам се ја уопште попела тамо! —још увек гледајући на стену, рече она. — Не бих други пут ни жива!
Мајор Клушин јој приђе и, не стидећи се, загрли је пред свима. Милица се на тренутак збуни, лице јој поцрвене. Затим стисну аутоматску пушку, која јој је висила на грудима и, истим упорношћу као и прије битке, рече:
— Дајте оружје! Узела сам од рањеног војника.
— Шта да се ради, нека вам остане. Доказали сте да знате да носите оружје, — одговори мајор.
После битке сви су пошли на врх, до гроба Незнаног војника.
Успон био је стрм. До врха се успињало широким степеница од грубо истесаног сивог гранита. Војници су дуго ишли уз њих, разгледајући сиве парапете са бронзаним бакљама. Стигли су на гранитну платформу, ограђену масивном оградом. У средини је подигнут масиван четвртасти лук, обложен сивим мермером, са кровом, који на својим раменима придржавају фигуре осам жена. Када се загледате у њихова лица, лако је примјетити да оне оплакују смрт незнаног јунака.
Испод лука на каменом поду, поравната с плочама лежи бакарна табла димензија човечјег раста. На табли је уклесан натпис: „Овде је сахрањен незнани војник.“ На табли се још налазе датуми: 1914–1918. По овим годинама није тешко установити да је незнани, али веома поштовани војник у земљи ратника, дао свој живот у тешким годинама Првог светског рата.
Сви који су дошли на гроб Незнаног војника скинули су капе и дуго стајали у дубокој тишини. Затим су почели да разгледају околину, која се широко и јасно видела са врха планине Авале.
На југу су се видели кровови кућа покривених црепом, које су се низале на етажама по падинама брда, плантаже винограда и златно-жута поља Србије. На источној страни, као зелени шатор, пружале су се у даљину шуме и шумарци. На северу, као да дише својим пуним грудима, водом богати, снажни Дунав. Са запада се пружао поглед на широке квартове, на воћњаке и паркове, покривене гримизним лишћем, на сав Београд. Одавде, са врха чувене Авале, посебно је била видљива величина подвига и ослободилачког похода руских војника који су дошли у помоћ својој браћи.
