„На Косову постоји колективна свест свих народа о очувању културне баштине и споменика, а политика покушава да подели ту баштину по националности, на српско и албанско.“
Перфидне поруке са фестивала Мирдита
Ова сасвим гротескна, али нимало наивна порука са недавно одржаног фестивала „Мирдита — Добар дан“ који се у Београду одржава од 2014. године у намери да представи актуелну косовску културну сцену, очекивано, изазвала је реаговање.
Таква оцена дебате „Косово — Наслеђе сећања“, одржане у оквиру фестивала, не може читаоца да не запита кроз какву оптику то приштински посленици културе гледају на стварност која их окружује. Од Богородице Љевишке и даље у гарежу од паљевине, омотане бодљикавом жицом, цркве која је на Унесковој листи светске културне баштине, до скорашњег једва заустављеног „подухвата“ тамошњих власти да граде магистрални пут кроз заштићену зону манастира Високи Дечани, такође на Унесковој листи.
Косовска културна баштина као политички концепт
По оцени игумана манастира Високи Дечани Саве Јањића, отварањем теме „косовске културне баштине“ промовише се нови политички концепт баштине који управо ствара нове поделе. Покушаји да се баштина Српске православне цркве (СПЦ) негира као српска и прогласи за косовску, директна су последица стратегије албанизације целокупне баштине на Косову и Метохији, сматра он.
„Иако се на овом скупу наводно критикује политизација баштине, промоцијом идеје ’косовске баштине‘ ствара се још већа подела и промовише нови политички концепт баштине који суштински релативизује њен идентитет и историју, која је обимно документована у историјском и архивском материјалу од средњег века наовамо“, истиче игуман манастира Високи Дечани.
Указујући на то да може искључиво да се говори о „баштини на Косову“, јер постоје српска, албанска, османска (турска) и друге баштине које треба да буду поштоване од свих, Јањић сматра да су након 20 послератних година уништавања светиња СПЦ и њихове дискриминације, неопходни и нови, специјални модели заштите уз међународне гаранције. Он сматра да би то питање требало да буде званично отворено и у Бриселском дијалогу.
Паметна надоградња опасне идеје
Некадашњи амбасадор Србије у Унеску Танасковић, за време чијег мандата је Косово у више наврата неуспешно покушавало да постане његов члан, сматра да озбиљне поруке Јањића који увек говори с великим познавањем ствари и процеса на КиМ, треба примати са дужном пажњом.
Отац Сава је разложно указао на то да је на контроверзном фестивалу „Мирëдита. Добар дан!“, била реч о „промовисању новог политичког концепта баштине“, каже Танасковић за Спутњик.
Он подсећа да тенденција да се укупна културна баштина на КиМ прогласи косовском није нова, али и сматра да овај нови концепт „заједничке баштине“, међутим, иде даље и паметније од претходних. Ти ранији покушаји да се универзално вредни споменици српске културне и духовне баштине и средишта живог верског живота на КиМ фалсификаторски прогласе албанским у смислу некаквог њиховог измистификованог историјског права из преднемањићког периода, за шта није могуће изнети никакве озбиљне аргументе, били су непродуктивни, напомиње наш саговорник.
„Залагање за афирмисање свести о томе да целокупно културно наслеђе на КиМ надполитички припада свима који данас живе у парадржави ’Косово‘, без обзира на његов цивилизацијски идентитет и историјску припадност, може деловати привлачно, али оно је у ситуацији нерешеног политичког статуса територије објективно отете од Србије, афирмисања великоалбанског националистичког пројекта и обесправљености српског живља, посебно јужно од Ибра, позив да се садашње неодрживо стање политички прихвати као дефинитивно. Зато то и јесте политички, а не културни пројекат“, објашњава Танасковић.
Слаткоречиве флоскуле
Тај пројекат се, како напомиње, ослања о став да културна добра на територији једне државе у административном смислу припадају надлежности те државе. На том принципу је, подсећа он, заснована и систематизација светског културног наслеђа у Унеску, тако да би, кад би „Косово“ постало члан ове организације, свеукупна културна баштина на његовој територији била системски вођена као да у државном смислу припада „Косову“. Зато је, истиче он, Приштини толико и стало да „освоји“ Унеско и зато се томе мора пружати одлучан отпор.
„Слаткоречивост албанских учесника са ’Косова‘ на културном фестивалу ’Мирëдита‘, о томе да тамо ’постоји колективна свест свих народа о очувању културне баштине и споменика‘, обичне су празне фразе и флоскуле које немају везе са доминантном атмосфером и стањем духа у албанској заједници на ’Косову‘“, оцена је Танасковића.
За лажност тих флоскула које некима у Београду, али и многима у свету, представљају музику за уши, свакодневно има потврда у манифестовању нетрпељивости према објектима српске православне баштине, као непомерљивим белезима и симболима вишевековног српског присуства на КиМ, истиче некадашњи амбасадор у Унеску и универзитетски професор др Танасковић.
А Љевишка и даље у жицама
Он подсећа да је одличан познавалац ситуације на „Косову“, италијански аутор Андреа Лоренцо Капусела недавно на порталу „Европски Западни Балкан“, поводом тврдњи историчара др Бедрија Мухадрија, објављеним у новинама „Коха диторе“, у озбиљном аналитичком чланку закључио да је оспоравање српског идентитета највреднијег дела културног наслеђа на „Косову“ анахронизам и да је бесмислено. Отуда и његов закључак да у садашњим општим, а пре свега политичким околностима није оправдано ни инсистирати на некаквом културном заједништву вишег цивилизацијског реда.
А управо на то смера „нови политички концепт“ косовске културне баштине, на шта је указао и отац Сава Јањић, каже наш саговорник.
„Мора се тачно знати шта је објективно чије, а оно што је објективно угрожено, мора се делотворно чувати установљавањем ’нових, специјалних модела заштите, уз међународне гаранције‘, о чему би се морало разговарати и у Бриселу, уколико је тамо уопште могуће о било чему конкретном и озбиљном разговарати. Последње изјаве господина Лајчака и брутална отвореност неких немачких дипломата не остављају много простора за оптимизам“, закључује Танасковић.
И не без ироније додаје:
Богородица Љевишка остаје у жицама. Можда би се наредни културни фестивал „Мирëдита. Добар дан!“, као показна вежба добре воље, могао одржати баш у Призрену?
