На који је начин кинематографија уочи Другог светског рата, током ратних година, али и у целом 20. веку коришћена као „уметничко оружје“ у борби против непријатеља, тема је коју филмски критичар, историчар уметности и новинар Петар Јончић истражује у студији „Филм и рат“. Аутор је посебно усредсређен на филмску пропаганду Трећег рајха, али, истовремено, анализира и поступке које су савезници, пре свега САД и Велика Британија, као и комунисти у СФРЈ, користили у филмском приказивању нациста и њихових сарадника.
Пропаганда заоденута у уметност
Пре неколико година публика Феста била је у прилици да погледа документарац немачког редитеља и новинара Рудигера Зусланда „Хитлеров Холивуд“ који приказује како је у периоду од непуних 10 година немачка филмска индустрија, вођена чврстом нацистичком руком, снимила на хиљаде пропагандних филмова. Најопасније у тој пропаганди било је то што она најчешће није била отворена и директна, већ заоденута у форму уметничког дела.
Један од најупечатљивијих примера те прикривене пропаганде јесте филм „Јеврејин Зис“ (1940), који Петар Јончић анализира поредећи немачку и британску верзију.
„Немачки филм је нека врста римејка британског филма, мада су две верзије засноване на различитим књижевним предлошцима о стварној историјској личности. 'Јеврејин Зис' је био један од најгледанијих филмова у тадашњој Немачкој. Сви су имали обавезу да га погледају. У њему су играле и велике звезде оног времена, био је комерцијално допадљив, а пропаганду је користио врло елегантно. Гледаоцима је сугерисано да су Немци ти који су јадни, бедни, угрожени, а да их угрожавају и уништавају Јевреји. У британској верзији тај лик је приказан као неко ко покушава да уђе у немачко друштво, као Јеврејин који је желео да заборави на прошлост, да постане признат и да учини нешто за свој народ. У британској верзији он постаје помало похлепан улазећи у политику, али се у једном тренутку отрежњује и враћа се коренима. На крају, он је погубљен због недела за која су га, историјски гледано, неправедно оптужили, тако да је у британској верзији он постао херој. Немци бирају другу варијанту, не постављају га на ниво хероја, него га деградирају и приказују као врло лошег човека, па и силоватеља. Приказан је кроз стереотип о Јеврејима, укинута је чак и емпатија гледалаца према њему у тренутку погубљења“, наводи Петар Јончић.
Наш саговорник подсећа да је немачка кинематографија била веома јака и пре доласка нацизма, те да је имала сјајне ауторе.
„Гебелс је био веома добро упућен у филм, њега је кинематографија занимала и знао је који редитељи вреде. Он је и Фрица Ланга хтео да присвоји да режира за њих, али је овај побегао. Чувени редитељ Георг Вилхелм Пабст, који је направио сјајне филмове пре доласка нацизма, првобитно је побегао из Немачке, али се прешао и вратио се у свој родни град. Гебелс га је 'ухапсио' и приморао да сними један пропагандни филм због ког је Пабст могао да заврши на суду, али је успео да се извуче. Пабст је могао да настави да снима и радио је чак и боље филмове него пре Другог светског рата“, наводи Јончић.
Бледе копије „Великог диктатора“
Када је реч о холивудској кинематографији, наш саговорник истиче да је она имала два нивоа пропаганде у Другом светском рату.
„Први ниво пропаганде се огледао у филмовима рађеним по истом принципу као 'Јеврејин Зис' - велики редитељи, попут Џона Форда и Френка Капре, радили су документарне и игране филмове. 'Казабланка' је један од филмова за који ми данас не бисмо рекли да је пропагандни, али он је прављен с том намером. Постојао је, дакле, систем рада који је тражио да то буде елегантно, перфидно, да не буде директно. Снимљена је, међутим, и гомила веома лоших филмова, који садрже оно што ја зовем 'ударање у плексус'. То је посебно видљиво у филмовима у којима је Хитлер био главни јунак“, сматра Петар Јончић.
Американци су такве филмове снимали под утиском „Великог диктатора“ Чарлија Чаплина, али су сви они остали, како каже наш саговорник, на нивоу трећеразредне атракције.
„Сви глумци који су након Чаплина глумили Хитлера, као, на пример Боби Вотсон у пропагандним комедијама, нису били довољно убедљиви. У холивудским филмовима о Хитлеру доминирао је стереотип о нацистичком вођи који није баш превише паметан, који стално упада у неке невоље. Тиме су, претпостављам, хтели да охрабре Американце да иду да се боре, јер је код њих стално постојала дилема да ли ући у рат или не. Американци у прво време нису чак ни снимали филмове о тешком положају Јевреја и свему ономе што им се спрема, јер нису били заинтересовани за ту причу, није их додиривала и није могла да их натера да промене мишљење о уласку у рат“, истиче Јончић.
Пропаганда за Оскара
Осврћући се на савремену холивудску кинематографију, наш саговорник констатује да већина дела снимљених у САД, чак и оних великих, садржи неку врсту пропаганде.
„Пропаганда је, заправо, пристуна у великом броју филмова, макар на тренутке. Филм је уметност која врло добро манипулише пропагандом. Велика већина филмова који су добили награду Оскар има неке елементе пропаганде, макар индиректне, кроз популарисање одређеног начина живота, некаквог америчког сна“, наводи Јончић.
Томе у прилог на одређени начин говори и чињеница да је Америчка филмска академија пре неколико месеци усвојила нова правила за доделу Оскара, инсистирајући на промовисању одређених вредности, које морају бити саставни део филмова који желе да конкуришу за ово престижно признање.
„Можемо да кажемо чак и да је окретање азијској кинематографији доделом Оскара филму из тог дела света („Паразит“ јужнокорејског редитеља Бонг Џун Хоа) такође део пропаганде – оне која жели да се супротстави Доналду Трампу и политичком систему у Америци који он заговара, посебно имајући у виду његов однос према Кини“, каже Јончић.
Како је Стево Жигон спасио Кригера
Када је реч о југословенској кинематографији и такозваним партизанским филмовима, један од најупечатљивијих стереотипа, који су имали и пропагандну димензију, јесте представа о Шваби – зликовцу.
„На тлу Војводине били су, рецимо, популарни вицеви о фолксдојчерима, који су били засновани на тези да је Србин увек паметнији од Немца и да ће га увек надмудрити. Та идеја може да се ишчита у партизанским филмовима који су снимани у време социјалистичке Југославије. У том контексту, партизан увек надмудри Немца. Немци су увек поражени у партизанским филмовима“, наводи Јончић.
Ликови немачких војника и официра били су укалупљени у стереотип негативца без карактера, односно у стереотип зла.
„Ипак, да би филм био добар, неопходно је да негативац има карактер. Моје питање је не само зашто нема добрих Немаца у нашим филмовима и серијама, било их је, али мало, него зашто није било добро написаних сценарија с ликовима немачких негативаца. Сви ми, рецимо, волимо лик Кригера из серије 'Повратак отписаних', али то је веома лоше написан лик. Стево Жигон га је својом глумом надоградио тако да буде добар, односно глумац је извукао лик који је врло просечно написан. За разлику од њега, у 'Салашу у Малом Риту', први пут имамо савршено написаног негативца, лик Шицера, с којим гледалац мора емотивно да се поистовети да би схватио колико је лош. То је веома важно за такве филмове“, сматра наш саговорник.
Главни узор за партизанске филмове били су холивудски вестерни, а њихов задатак био је сасвим јасан – да партизанску борбу прикажу као рат добра против зла.
„Мислим да је много већи проблем био што су се неке ствари из филмова учитавале у саме историјске токове. То учитавање је било опасно, јер се то пресликавало на образовни систем, односно на наше уџбенике“, констатује Јончић.
