Починилац терористичког напада у Бечу осуђен је у априлу 2019. године на 22 месеца затвора због учешћа у терористичкој организацији, пише Карин Кнајсл, бивша бивша аустријска министарка спољних послова. Међутим, након само осам месеци је ослобођен. И други појединци који не крију своје симпатије према Исламској држави такође су већ одслужили казну или ће ускоро бити пуштени из затвора. Шта ће бити после тога?
Када је у јуну 2014. године Исламска држава објавила намеру да формира свој калифат на територији од сиријског града Рака до ирачког Мосула, хиљаде грађана ЕУ је отишло у Сирију, где од 2011. године постоји „посреднички рат“ између ових блискоисточних држава. До тада су неке европске државе и САД већ учествовале у њему. Муслимани и људи који су недавно примили ислам, било да су то становници периферије француских градова или имигранти у другим земљама, посебно у Аустрији, сви су хтели „свој“ џихад. Луди сан неких Европљана био је, наиме, да учествују у стварању овог наводно „богоугодног“ друштва и притом униште живот сиријског становништва. Мушкарци су то чинили са оружјем у рукама, док су жене (такозване „жене Исламске државе“) имале различите обавезе. И нежење и читаве породице су одлазиле у калифат. Неки од ових терористичких „конвоја“ су заустављени чак и на територији земаља које је требало да напусте, или у Турској, где су ишли са картама купљеним у једном правцу. То се догодило и са терористом у Бечу. Он је заклео на верност Исламској држави и спремао се да иде у Сирију, попут десетина других присталица Исламске државе.
Затвор уместо џихада, али не дуго
Већ 2015. године многи од њих су изведени пред суд у Аустрији због учешћа у терористичким организацијама. Процеси су се одвијали уз појачане мере безбедности. Оптужени и чланови њихових породица вређали су судије и тужиоце и претили им. Казне затвора на које су осуђени биле су по правилу 4-5 година. Нико није осуђен на максималну казну (15 година), али су неки добили 9 година затвора због тога што су потенцијално били посебно опасни.
Током тадашњих дебата, ја као аналитичар често сам постављала питање: као органи безбедности и правосуђа, али и као друштво, како ћемо гледати на ову ситуацију 2020. године када већина тих људи буде пуштена на слободу? Није било тешко предвидети да ће неки од њих у затвору стећи нова познанства и постати још радикалнији. У почетку се сумњало у правну и социјалну равнотежу између кажњавања, заштите од опасности и ресоцијализације. Током протеклих 10 година појавила се нова „индустрија дерадикализације“. Бројне организације поставиле су ову тему као једну од главних на свом дневном реду и активно раде на томе у школама, џамијама и затворима. Квалитет овог рада варира од случаја до случаја. Али често није довољно велик, ни у језичком ни у чињеничном делу нема недостатака. Често важну улогу игра процена управе клубова, када власти морају да донесу одлуке.
Бечки терориста, који има држављанство Аустрије и Северне Македоније, пуштен је пре времена одлуком судије у децембру 2019. године. Његово превремено пуштање на слободу (условна казна је требало да траје три године) изазвало је тада спор између тужилаштва, које се томе успротивило, и судије, која је ову одлуку донела у нади да ће ослобођени затвореник водити пристојан живот, узимајући у обзир његово пребивалиште и социјално окружење. Међутим, сада се поставља питање: да ли је злочинац успео да превари представнике власти који су веровали у његову дерадикализацију? Или имамо посла са неуспехом Владе?
У разговорима са удружењем судија, увек сам истицала да ће се све оне особе којима је тада било онемогућено да се придруже џихаду, само још више везати за ову идеологију. Уосталом, никада нису успели својим очима да виде бруталну свакодневицу калифата, где су се разне групе џихадиста непрестано бориле једна против друге. Тако су неки борци Исламске државе тек у Сирији схватили за шта су се заправо „пријавили“. Међу европским исламистима је било прилично много жена од самог почетка. Још од 2005. године Европљанке су тежиле ка томе да на најлуђи могући начин дођу до Ирака да би се тамо придружиле Ал Каиди. Немице које су примиле ислам често су се сматрале посебно радикалним и чак су локалним женама диктирале како се треба понашати.
Замршена џихадистичка средина у Аустрији
У Сирији, убрзо након свог појављивања, тамошња чеченска бригада је постала позната због своје посебне окрутности. Многи од њених чланова су били пореклом из Чеченије, а живели су у Аустрији, и њихове породице су се доселиле у ЕУ почеком двехиљадитих, добивши тамо политички азил. Степен препознатљивости Чечена је био посебно висок, пре свега у Аустрији. Од више од 300 џихадиста који су путовали из Аустрије у Сирију, око половина су били Чечени.
Аустрија је завршила на насловним странама новина у лето 2014. године, када је објављено да се неколико девојчица од 14-15 година придружило Исламској држави на разне начине. На пример, у Белгији и Данској, у Аустрији се из месеца у месец број људи који подржавају Исламску државу непрестано повећавао. У погледу броја становника, њихов удео је премашио удео у Француској и Немачкој. Истовремено, „профили“ аустријских присталица Исламске државе су врло разнолики. Међу њима је било много младих жена које су путем одређених преписки подржавале своје будуће мужеве у Исламској држави, а многи од њих су били из породица које су се деведесетих година преселиле у Аустрију из Југославије која је била разорена након рата.
Када је у јуну 2015. године у Грацу, човек родом из Босне и Херцеговине сео за волан аутомобила и пројурио улицама главног града Штајерске, обарајући пешаке на путу, власти су упорно одбијале да то означе као терористички напад.
Тада сам отворено критиковала овакав став и указала на бројне аспекте овог масакра надахнутог Исламском државом. Питање да ли су такви случајеви за психијатре или за правосуђе, често је врло осетљиво.
Ко ће надгледати?
Од отприлике 300 џихадиста познатих аустријским властима, око трећина је страдала у Сирији, друга трећина је остала тамо, а остатак се вратио у Аустрију. Истовремено, није јасно ко и у којој мери надгледа ова лица. Све безбедносне агенције имају проблема са особљем и са тачном проценом ситуације. Нема сумње да су многи терористички напади спречени захваљујући активностима специјалних служби, али очигледно је бечки терориста успео да нестане са „радара“ власти.
Чињеница да присталице Исламске државе које се враћају кући имају борбено искуство говори сама за себе. Била сам и још увек сам забринута што одређени број ћелија Исламске државе прима искусне борце, а истовремено у борбу улазе снаге безбедности. Тада то више не би био терористички напад, већ права војна конфронтација усред насељених области. Сличне уличне борбе распламсавале су се последњих година, на пример, у Либану, у палестинском кампу Нар ал Баред у Триполију или у Јордану. У оба случаја имамо посла са добро обученим војскама са снажним отпором. У Европи, уз питање квалитета контратерористичких операција, постоје и бројна друштвено-политичка питања, чији су одговори у прошлости више пута изазивали оштре дискусије.
И сама сам често била учесница дискусија, директно указујући на политичке недостатке и помињући проблеме „бесних младих људи“ у једној од својих књига. Од почетка сам знала да ће ме нападати многе редакције и политичке странке, а наставили су са тим, посебно током мог обављања дужности на месту министра спољних послова.
Шта сад?
То да је Исламска држава и даље привлачна и након што је ирачка војска заузела Мосул, јасно је потврђено у Бечу прошлог понедељка. Борећи се једни против других, Исламска држава и Ал Каида, као и њихови бројни огранци, делују у северној Африци и региону Сахел. Анархија у Либији, која је започета као резултат војне операције Француске и Велике Британије у марту 2011. године, и даље остаје извор који храни тероризам. Ситуација у Босни и Херцеговини и даље подсећа на праг пакла и легло је организованог криминала, који је увек друга страна терористичког новчића.
Није могуће ући у ово терористичко окружење јер већина специјалних служби ЕУ једноставно нема довољно релевантног особља. Дакле, сарадња у овој области је ограничена на добровољну размену информација, али практично не постоји оперативна сарадња. Последњих година представници специјалних служби су ишли у Дамаск, јер је проблем повратка милитаната Исламске државе био хитан, али ситуација је била другачија са владама земаља Блиског истока. А у будућности тешко да ће се, по мом мишљењу, нешто озбиљно променити, макар само због потпуно различитих ставова Берлина, Рима и Париза на тему Либије.
Још једна ствар, чија би примена била прилично лака: ствари би требало називати својим именима, а не само sine ire et studio — непристрасно, јасно и прецизно. Ово је задатак за многе редакције.
Лист „Њујорк тајмс“ се бар извинио након рата у Ираку због вишеструких дезинформација о наводним узроцима. Потребно нам је више анализа ситуације и мање моралисања. Раскол у друштво је видљив, и са сваким новим терористичким нападом, чију ће опасност медији покушати да умање, јер неки људи желе да добију максималан број гласова, постаје све дубљи. Није свакоме дато да доноси тешке политичке одлуке. А ако подлегнемо емоцијама и бескрајно будемо говорили нешто типа „Бог је са нама“, тероризам и насиље ће се, нажалост, само наставити.
Прочитајте и:
