„Слушати Елвиса први пут било је као бекство из затвора. Хвала богу што нам је дао Елвиса Прислија“, рекао је својевремено нобеловац Боб Дилан.
Ова Диланова мисао налази се на корицама књиге „Бити Елвис“, биографије „Краља рокенрола“, аутора Реја Конолија, рок новинара који је интервјуисао Прислија 1969. године. Као грађа за ову књигу послужили су му и интервјуи са Џоном Леноном, Диланом, Би Би Кингом, Ројем Орбисоном и Семом Филипсом.
Kраљ Елвис скончао као болестан човек
У „Бити Елвис“ Коноли покушава да исприча животну причу „највољенијег забављача свих времена“, „Краља рокенрола“ који је скончао као „болестан човек што узрујано троши последње месеце трагедије у какву се његов живот претворио“.
Елвису Прислију пристајао је епитет „Краља рокенрола“ ког је добио за живота, каже рок новинар Момчило Мома Рајин. Елвис је на почетку учинио епохалну ствар — најразличитије музичке изразе попут блуза, госпела, кантрија и вестерна интерпретирао на један другачији, нов начин, додаје он.
Сем Филипс, газда мале дискографске куће „Сан рекордс“ у Мемфису, причао је да једва чекао једно младо, лепо бело лице које уме да интерпретира музику на начин на који су то радили обојени Американци и да ће постати милионер кад га пронађе, подсећа наш саговорник.
Посрећило му се кад је Елвис ушао у његову малу дискографску кућу да би снимио сингл за своју мајку. После, кад је отпевао „That’s All Right My Mama“ ствари су се измениле и „историја популарне музике кренула је неким другим токовима“.
„Елвис је у том раном периоду учинио оно што сматрамо самом сржи рокенрола, нешто од оног непатвореног, неумивеног, најчистијег, емотивног, енергичног и у сваком смислу другачијег звука од оног каквог су бели певачи могли да пруже тадашњој Америци, а касније и свету. Елвис је заиста био једна фигура која је оставила трајни утицај на оно што ће се касније дешавати“, истиче Рајин.
Чистим сексепилом против малограђанске Америке
Проблем с Елвисом је био што је од најранијих дана каријере постао икона популарне музике, јер „мало ко је био лепши од њега, мало ко је имао тако пријатан глас и мало ко је могао да интерпретира и најосетљивије баладе и најенергичније рокенрол песме као што је он то могао“.
„Такође, мало ко се усудио у то време у једној малограђанској средини какав је био не само југ, него читава Америка, да себи допусти да на сцени мрда заводљиво куковима и да девојчице на згражавање својих родитеља вриште и да покаже сексепил у његовом најчистијем смислу“, каже Рајин.
Проблеми, међутим, настају његовим уласком у високи бизнис не само дискографске, него и филмске индустрије. У Холивуду је снимио десетине мање-више „лимунада“ без неког квалитета. Међутим, још тада је „прерастао ту икону која је постала већа од живота“.
Трагичан крај човека већег од живота
Елвис ће се током каријере повремено враћати својим коренима, као што је било на албуму „Елвис у Мемфису“ из 1968. године. Један од његових првих компилацијских албума се зове „50 милиона људи не може да није у праву“, алудирајући да је у том тренутку, раних шездесетих, толико људи куповало његове плоче.
„Елвис Присли је ушао у седамдесете као човек већи од живота. Кад подвучете црту, мора бити да и ти људи који имају највећу популарност и које препознају било где да се појаве, плаћају цену сопствене славе и сопственог живота. Вероватно га је то поразило и зато је његов крај те 1977. године трагичан“, сматра Рајин.
Елвис Присли је, уз Мерлин Монро, највећа поп-икона 20. века, умро је 16. августа 1977. у 42. години, сам и несрећан.
„За нас у Битлсима постало је убиствено на врхунцу хистерије. Али нас је било четворица да поделимо терет. Елвис је био препуштен себи. Био је сам. Сигурно му је било неподношљиво“, изјавио је својевремено Џон Ленон.
