Светска премијера новог филма Андреја Кончаловског била је на Венецијанском фестивалу, на којем је редитељ добио специјалну награду жирија. Драма снимљена у црно-белом формату добила је, такође, награду за најбољу режију на Чикашком филмском фестивалу.
Филмом „Драги другови!“ Андреј Кончаловски наставља своје путовање кроз историју. Након бављења холокаустом у филму „Рај“ и добом ренесансе, виђеном кроз живот Микеланђела, у филму „Грех“, редитељ се враћа у Русију, односно у Совјетски Савез и трагичним догађајима у граду Новочеркаску.
Радња филма заснована је на истинитим догађајима из 1962. године и прати причу о томе како су се мирни протести радника окончали изласком војске на улице и крвавим обрачуном са штрајкачима.
У главној градској фабрици људи су се побунили против повећања цена производа и затражили да им се повећају плате. Када су се штрајку прикључили радници из других предузећа, владина комисија је одлучила да у град уведе војску и у року од неколико сати миран протест претворио се у трагедију. Читав догађај био је заташкан.
Главна јунакиња филма је чланица партијског комитета Људмила, која се противи штрајку, искрено верујући у то да учествује у изградњи комунистичког. Међутим, када јој у немирима на тргу нестане кћерка, њена визија о стабилном комунистичком свету моментално се руши. Главну улогу у филму тумачи Јулија Висоцка.
Кончаловски је одлучио да филм сними у црно-белом формату, како би нагласио да је оно што се догодило одавно сахрањено у архивама. „Драги другови!“ подсећа на путовање по уџбенику историје, у којем црна слова на белом папиру добијају нову димензију и људску форму.
Филм „Драги другови!“ у руским биоскопима се приказује од 12. новембра.
Андреј Кончаловски је вишеструки лауреат венецијанске „Мостре“: награду „Сребрни лав“ добио је за филмове „Беле ноћи поштара Алексеја Трјапицина“ (2014) и „Рај“, а главна фестивалска награда припала му је за филм „Кућа лудака“ (2002).
Руски филмови су три пута награђени Оскаром. Реч је о филмовима „Рат и мир“ Сергеја Бондарчука (1968), „Москва сузама не верује“ Владимира Мењшова (1981) и „Варљиво сунце“ Никите Михалкова (1994).
