Ово је одлука Основног суда у Пљевљима из јула прошле године, коју је крајем јануара потврдио бјелопољски Виши суд, а недавно и Врховни суд по тужби Фонда ПИО, који је на име стицања без основа од овог пензионера првобитно тражио 171,1 хиљаду евра, колико је утврђено да му је преплаћено од 2007. до 2018. године, преносе црногорски медији.
Овај пензионер је решењем Фонда за социјално осигурање војних осигураника од 15. августа 2007. године остварио право на инвалидску пензију од 822,52 евра, који је, како се наводи у судским списима, преведен на личне бодове износио 204.607.
Фонд ПИО је након измена закона, по службеној дужности, покренуо поступак за одређивање новог износа инвалидске пензије, па му је почетком 2011. године тај износ повећан на 1.103 евра.
Након што је, 11 година касније, ова грешка утврђена, у августу 2018. године њему је привремено обустављена исплата пензије због, како се наводи, изражене сумње у правилност почетно утврђеног износа од 822,52 евра.
„У поступку провере података на основу којих је туженом обезбеђено право коришћења пензије од 822,52 евра на дан 15. 8. 2007. године, а на основу информације сектора за информационе технологије, утврђено је да је износ исплате погрешно импортован у базу података Фонда ПИО, па је уместо износа од 822,52 евра требао бити унет износ од 82,25 евра, што је за последицу имало да је туженом, почев од 15. 8. 2007. исплаћиван износ инвалидске пензије у десетоструко већем износу од припадајућег“, наводи се у судским списима.
Након што је грешка примећена, Фонд ПИО је у октобру 2018. године поништио претходна решења којима су му одређене пензије.
Током поступка је вештачењем утврђено да му је за период од 15. августа 2007. до 30. јуна 2018. године, на име преплате инвалидске пензије, неосновано исплаћено 171.155,40 евра.
Доношењем ових решења је, како се наводи, престао правни основ за исплату пензија у овом износу, па је закључено да се пензионер тиме неосновано обогатио сходно Закону о облигационим односима, који прописује да обавеза накнаде вредности настаје и када се нешто прими с обзиром на основ који је престао или се није остварио. Исти закон прописује да када је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину другог лица, а тај прелаз нема основ у неком правном послу, или у закону, стицалац је дужан да га врати.
“С обзиром да је тужени био несавестан стицалац, односно да је знао или морао знати да му је за период обухваћен тужбом исплаћиван износ пензије у десетоструко већем износу него што му припада, тужиоцу припада камата, а рок застарелости је десет година у складу са одредбама чл. 381 ЗОО”, тврдили су из Фонда ПИО.
Међутим, суд је одбио да Фонду досуди камате у износу од 61,8 хиљада евра наводећи да је пензионер постао несавестан од момента подношења тужбе за повраћај средстава, а не од момента када је стекао имовину без правног основа.
Утврђено је да је наступила застарелост потраживања за период од 2007. до фебруара 2009. године, па је обавезан да уместо 171,1 хиљаду врати 155,5 хиљада евра.
Његов адвокат је тврдио да пензионер ниједном својом радњом није допринео да му се пензија исплаћује у оволиком износу, већ је новац исплаћиван у висини коју је утврдио сам Фонд.
Ко је кривац?
У жалби на ову пресуду Вишем суду у Бијелом Пољу, адвокат је поставио питање ко је кривац за погрешно донета решења о праву и висини пензије која је исплаћивана до краја јуна 2018. године, наводећи да оне нијесу плаћане без правног основа, већ на основу решења тужиоца. Сматра неприхватљивим да пензионер плаћа туђе грешке, а да Фонд ПИО не сноси никакве последице, тим пре што тужени ниједног момента није сумњао у регуларност донетих решења. Ипак, суд је ове наводе оценио неоснованим и потврдио првостепену пресуду пљеваљског суда.
Сагласан са ставовима судова био је и Врховни суд, који је, као неосновану, пре 20 дана одбио ревизију адвоката пензионера.
„Правилно резонују нижестепени судови да је тужени у потпуности био несавестан, јер је знао или морао знати да износ који је утврђен као основица за исплату инвалидске пензије вишеструко превазилази износ који је примао на име зараде. Неприхватљиви су наводи ревизије да тужени ни једном својом радњом није могао утицати на доношење решења које је донео тужилац, те да он није скривио насталу штету, због чега нема обавезу ни да је накнади тужиоцу“, закључује се у одлуци Врховног суда.
Прочитајте још:
